(Ovogodišnji dobitnik Nagrade „Risto Ratković“

Ibrahim Hadžić (1944, Rožaje), diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige pesama: Harfa vasiona (1970), Vežbanje osećanja (1973), Oformiti jedinstvenu životinju (1974), Vreli tragovi (1980), Na staklu zapisano (1987), Isti život (izabrane i nove pesme, 1988), Pesme i (1997), Hora (2000), Nepročitane i nove pesme (2006) te knjigu Boja okoline: zbornik o pesništvu Ibrahima Hadžića (2012). Knjigu proznih zapisa Zapisi i crte (1997) i knjigu o rečima Rožajski rečnik (2003). Prevodi poeziju sa ruskog jezika. Bavi se izučavanjem gljiva i noćnih leptira. Objavio je tri knjige o gljivama. Za poeziju je dobio nagrade „Isidora Sekulić“, „Milan Rakić“,  „Pero Ćamila Sijarića“ i „Bosanski stećak”. Živi u Beogradu.

PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTU

Dok gledamo kasno uveče prenos na TV-u 
Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva
Između Španije i Hondurasa,
Moja devedesetogodišnja majka i ja,
Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica
Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku
Ili negde dalje, tek
Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,
I mene koji pokušavam da se udubim u igru,
Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina
I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,
Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,
Ko igra ovo?

Španija, majko. 
Ona Španija koja je nekada proterala Arape i Jevreje
Sa Pirinejskog poluostrva,
A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta, 
Pa i Honduras, 
Zemlju koja večeras na sportskom polju
Bije bitku s kolonizatorom.13
Nisam čula za Honduras. Ne znam gde je to, kaže.

To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu 
banane,
Tamo gde su živeli Indijanci,
Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano 
pobeđivali, 
Onaj nesretni narod za koji smo mi
U bioskopu navijali, 
Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.

A ko su bijeli a ko crveni? 
Između nekoliko okrenutih redova iglama na čarapi,
Pita.

Crveni su Španci
A beli Hondurašani.

Čini mi se da ovih crvenih ima više.

U pravu si. 
Čini se da ih ima više 
Jer im je više stalo do pobede pa više trče, 
Svuda stignu. 
A ima ih podjednako.

A zašto ovaj ne udari loptu? 
Je li se umorio? 
Vidi kako stoji i dahće.

Ne, on čeka da mu sudija dade znak, 
Da mu dozvoli da puca penal.14
A što je ovaj narod ovako obučen? 
Ko su oni?

To je publika. 
Tako se publika maskira. 
Oni podržavaju svoj tim vikom,
Mahanjem zastavama,
Duvanjem u trube vuvuzele 
(U onakve trube 
kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,
sećaš se?) 
Oni su se obukli šareno,
Ili su se premazali po telu
Bojama svoje zastave.

Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete, 
Gleda me pravo u lice,
I puna nekog skrivenog besa
Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu 
I reče: 
Ž’o mi je što bar neko od vas braće nije posto fuzbaler, 
No ste se svi dali na umetnost,
Pa niko za vas ne zna.

12. VI 2010

KNJIŽEVNO VEČE U RIMSKOJ DVORANI


Sinoć je Ferenc Juhas,
Mađarski pesnik,
U „Rimskoj dvorani”
U Beogradu
(Ili kako napravi lapsus jedan koji voli da pije po podrumima
Pa kaza u „Rimskom podrumu”)
Čitao svoje pesme.

Taj starac
Bio je okružen tišinom
Kamenja, cigala
I maltera starog dva milenijuma.

Ali, svaka fuga i šupljina
Izgovarala je stihove rimskih pesnika
Koje su zidari, dok su podizali zidove, kao molitvu mrmljali.

A sam Ferenc, nalik
Na kakvu skromnu
Nadgrobnu stelu
Sa likom (brkovima, jakim obrvama, izdreljenim očima)
Sa polureljefa
Srpskog krajputaša
(Ali bez šajkače),
Čitao je, srpskoj publici, uzbuđeno 
Svoje pesme.

Dok je on izgovarao Bog,
Vaseljena, zemlja...
Dvoje starih, očigledno par 
Veran jedno drugom do groba,
Kao pred kakvu kataklizmu
Uhvatio se za ruke.

Bilo je puno nežnosti u ovoj okamenjenoj slici.
I ovo stanje
(Ako bi kakav iznenadni udes u ovom trenu 
Snašao pesnika i malobrojne slušaoce, 
Recimo da vulkan sa Avale
Zatrpa posetioce „Rimske dvorane”,
Ili da usled nekog tektonskog poremećaja
Ovo mesto sklizne ispod reke Save),
Ličilo bi budućim arheolozima na kakvu tajnu sesiju
Na kojoj su okamenjeni ljudi
Raspredali
O ezoteričnim stvarima.

Budući istraživači s pravom bi
Ovu prostoriju
Mogli da nazovu ne ponovo „Rimska dvorana”
Već „Nova vila misterija”
Ili stvarni grob hunskog vojskovođe Atile
(Ne ispod Tise već ispod Save),
Koji je dao da pored njega
Žive sahrane malobrojne posetioce
Ove književne večeri.

30. IX 2006.

 

Uroš Zupan, LAGANA PLOVIDBA

Uroš Zupan rođen je 25. 8. 1963. u Trbovljama, gdje je pohađao osnovnu i srednju školu. U…
feb 04, 2022
Go to top