Milica Milenković (1989), diplomirani je filolog-srbista. Objavila tri knjige: roman „Homunculi“ (2010) i zbirke pesama „Manje od dlana“ (2012) i „Via Militaris, Via Dolorosa“ (2013).

Nagrade: Prva nagrada na Festivalu poezije mladih u Vrbasu (2011) i Prva nagrada na Festivalu kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Timočka lira koju dodelјuje Radio Beograd 2 za najbolјu pesmu (2012.)

Finalista 45. Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2015)

Poetske, prozne i kritičke radove publikuje u književnoj periodici u zemlјi i regionu

 

GOJKOVICA

Prazno ime nade i prelepa žrtva

u zidu bez zvezda pravedno se sreću.

B. Milјković

 

Odveli su me,

odveli su me u beskraj, u prazninu...

Odveli su me,

dva mi oka spojili sa nebom.

A rekli su vodimo te da vidiš

kako se pravi istorija.

 

Izbavite me odavde, lađari što vam barke

u osvit plove mojim nebom.

 

Hodite brže k meni, porušite ovaj zid.

Oskrnavite ovaj nečasni grob.

Svežite ruke neimara.

 

Dozivam vas nemim usnama

dok vekovima prolazite ovuda.

Pružam ruke bezruka

imena stavlјenog u pesmu, kao u grob...

 

Rekli su: Ostavismo ti oči da oplakuješ

sebe i rekli: I dojke da podojiš dete,

a deteta ni od kuda.

Samo nebo stišće bradavice ogromnim

ustima i krezubi robovi i sluge i žene

i pijani sultani...

 

Čujete li, lađari, kako vam srcem kucam u zid.

Donesite bela jedra,

belim platnom pokrijte dojke

stasite kule u praznini.

 

U ušima mi

huči, huči Bojana

voda koja vekovima

pere krvave dojke

i krv pretvara u mleko.

 

Huči, huči Bojana

u njoj mramori svemir

ocrtavajući mlečni put,

na kumovoj slami poslednji trag

sazvežđa mi skinutog sa kože.

 

Hitajte, lađari, k gradu.

Obznani se: uzidana sam u temelј sopstvene tvrđave.

Obrišite suze s očiju koje večno oplakuju svoj zid.

 

ILI OD ZLATA JABUKU

„Zlo je, moja vijerenice lјubo!

Imao sam od zlata jabuku,

Pa mi danas pade u Bojanu,

Te je žalim, pregoret' ne mogu.“

(Zidanje Skadra)

 

Kada prolazite ovuda

bilo da plovite Skadrom

ili pohodite narodnu poeziju

uzmite kap vode iz Bojane

koja vekovima peva Gojkovici

ženi bez ičega

žrtvi sopstvenog strašnog usuda

 

nije tragedija izdaja njenog Gojka

nije tragedija laž njenih zaova

ni oboren pogled njenih devera

 

tragedija je njena u njenom začeću

tako osmišlјenom da se ugasi

u zidu jednog grada

 

imala je oči, a nije videla

imala je uši, a nije čula

imala je noge kao u košute,

a nije pobegla

 

tako lakoverna, razigrana, puna sebe

mrsila je toga jutra dugu kosu

vetar je otišao dalјe

a ona ostala u svojoj šišarci

da traži uspenje

 

ili od zlata jabuku

u vodama Bojane

 

NARODU

 

Narode,

zar stvarno misliš da si tako veliki

kad piješ mleko iz dojki ubijene

kada je vaspitavaš tako

da nema ime, oči, uši i noge

Tražiš joj da stavi melem na belu kugu

prihvati ruke muškaraca,

a potom neimara i trista majstora

da ih pusti da je učine ženom

i pusti ih da joj puste krv

pusti ih da im bude stub po kojem

će sazidati grad

 

Narode,

u čemu je tvoja slava i hvala

kad u tradiciji šaku tela majke pokopavaš

zatvaraš kosmos da ne rađa više

od očiju praviš nebo

od mleka vodu

pa pojiš siromašne i uboge duhom

 

naređuješ pesniku da peva i plače

nad gradom bola

da pronosi vest vekovima unapred

kao poslanicu

 

sve to da bi udovolјio strancu-vili sa visoke planine

koja ne dozvolјava da sazidaš svoj grad

ovde na Balkanu

nikada

 

ČITAOCU

 

Čitaoče,

nisi dobro razumeo Zidanje Skadra

tu malo ima o zidanju grada na Bojani

o rušenju njegovih temelјa

tu mnogo ima o našoj zemlјi

u kojoj nema Stoje i Stojana

kojoj smo mnoga dali imena

da bi svako poklonili istoriji i pesmi

 

Tu ima mnogo o temelјima našim

koje ruše planinski bogovi i vile sa zapada

doleću i danas k'o u srednjem veku

samo u metalnim belim oklopima

sa još širim krilima,

belim hartijama i bombama

 

Čitaoče,

i danas se traži Gojkovica,

majka da se razdvoji od deteta

da joj se zabravi materica

kako više ne bi bilo Gojkovića

 

Ovde nikome nije bitno

hoćemo li uzidati devojku lepog tela u zid

žrtvovati njene oči i kosu

zapečatiti joj kamenom usta

da joj se ni krik ne čuje

izvaditi joj dušu rukama kao čengelama

i reći vilama:

Evo, mi ovo ulažemo!

 

KRALjU

 

Kralјe,

kad dotakneš ta stopala

koja je do sada samo Gojko smeo da dodirne

koja je jedino zemlјa mirisala i lјubio vetar

 

kad kamenom kao, a u stvari prstima svojim

oskrnaviš njenu belu kožu i kolena

 

kad sastaviš njene butine

da ih nikada više nijedan muškarac ne razdvoji

ili dete

 

zatraži oproštaj od Boga

što si pomislio na zabranjenu

što si sve premerio stubom svoga greha

 

GRAD NA VODI

 

Okuplјaju se braća, neimari i majstori,

da grade grad na vodi

kao Skadar nekada na reci Bojani

pod nogama im tokovi istorije

zemlјa premerana

istokom, zapadom i ratom

 

Mašu papirima i nacrtima

valјa uzidati senku prolaznika

ili jednu ženu odavno pokopanu u istoriju

da ne rušimo tradiciju

da poteče mleko

 

Jedino guslara nećemo zvati

on će o drugom samo ne o našoj slavi

 

GRAD NA ISTOKU

 

Ovo je novi grad na istoku.

Ovde su neimari i majstori

sve premerili drevnošću

ispisanih knjiga

rečima izniklim iz tišine

kamena, mostova na Žepi i Drini,

proklete avlije

 

Skica je iscrtana rukom večnosti,

položaj grada postavlјen

prema sponi istoka i zapada

na uglu izlaska i zalaska sunca

 

Temelјi su udareni sa temelјima

na Drini ćuprije,

knjigama koje su mamile dečaka

pred izlogom,

potom rukopisima sopstvene tišine

u koju se uranja da bi se postalo večnost

 

Ovo je grad na istoku.

Ovde su neimari i majstori

izašli iz knjiga

kako bi u temelјe Andrićgrada

uzidali senku trajanja

šireći navek svetlost

više Višegrada