Rođen je u Smederevu 1948. godine, u učiteljskoj porodici.

Penzionisan je kao direktor Istorijskoh arhiva u Smederevu. Najbolje u životu je posvetio umjetnosti muzici, književnosti i slikarstvu. Aktivno se bavi kolekcionarstvom. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Autor je dvanaest objavljenih pjesničkih knjiga: Šuma moga uma, Viktorija, Svetlosni zid, Vešala od rodnog drveta, Novi kalendar, Rez na vodi, Himna sudbine, Pesak za oči, Most nad gubilištem, Što grad Smederevo, Poseta svetu, Anđeo bez boravišt.

Kinjigu priča Kad se uželiš Smedereva Tomislava Stevanovića nedavno je obajavilo Udruženje književnika Srbije. Objavljujemo tri priče iz te knjige.

 

POPARA

Nekada beše greh baciti hleb. Doduše, nije bilo ni kontejnera da greh skrije. Ovu veštinu je uvežbavala druga generacija onih koji su sa njive utekli. Asfaltirali dedovinu.

Svi u red pred Ishranom. Dvaput je pekla. Pred zoru i popodne. Uvek manje no što treba. Crni, kasnije polubeli. Miriše kao duša. Rasečeš četvrtinu. Salama ili kobasica. Može i marmelada. Iz hleba se smeši kao sa dečjih usana. Ispod ruke. Drugom lomiš. Društvo: Daj malo. Kući šta stigne. Nedeljom poraniš. Dok dreždiš, saznaš novosti. Praznicima nikad dovoljno. Apetiti u vanrednom stanju. Ko se uspava, sam mesi.

Jana, hlebove od dva kila. Peć usijana bukovinom. Hlebovi od pepela. Odozgo umiveni vodom. Kora je haljina hleba. Vruć se slabo isplati. Mnogo se jede.

Mida Suvodolac u suterenu. Tu gde su se sreli Anta Protić i Karađorđe. Sada Dom kulture. Mesi testo nogama. Pere ih kad izađe. Somuni za meraklije. Uz ćevapčiće. Može i kajmak. Zimi peče bele duleke.

Ako hleb preostane, čuva se. Uskače popara. Masti. Soli. Komadići hleba. I sira, koliko ima. Tegli se kao mocarela. Sneg promiče. Nikad dosta. Šporet pevuši čim mu ugalj spomenu. Na mlakom delu plotne đugum sa vodom. Za ruke, sudove, džezvu. Rerna otvorena. Prede mačak. Bogat večernji izbor. Može kačamak. Slađe je drvenom kašikom. Potpun doživljaj. Proja se u čanku drobi. Prelije vrelim mlekom. Čanak jedan, kašika koliko usta, Sitost na ravne časti.

Sada hleb voli aditive. Služe da prevare. Da hleb izgleda veći no što jeste. Vunast. Bez težine. Oči su uvek gladne. Od njega popara ne može. Seljaci ne mese. Što dalje od porekla. Makar do prodavnice.

Hleb iz furune je poseban. Moja nana Vukosava. Suknju naopako. Brašno ispod kamena. Kvasac od prošlog mešenja. Naćve. Dok ruke oteknu. Furuna usijana. Na žar sadžak. Ozgo, bucmaste plehove. Zaptije blatom. Hlebovi i vlažnim krpama obilaze njive. Vruć, samo deci. Da se oslade. Odraslima ne, dok bajatog ima. Osmog dana psima. Ispod furune kvočka i pilići.

Nana je otputovala. Furuna se oburvala. Od čega popara?

 

KORZO

Grad bez korzoa, kao čovek bez brkova. To su Smederevci shvatili, pa zaboravili. Od Pantazijevićeve apoteke pa naniže. Ulicom Maršala Tita, ili kako već. Danas pripada Trgu.

Do izloga usamljeni, nesigurni, ostavljeni. Pridošlice. Zbunjene grajle. Kućne pomoćnice. Lovci na polovnjače se nabacuju. Dobacuju: Barabo! Sredinom ulice ozbiljni parovi. Ruku pod ruku. „Grand“ čeka. Iz prepune bašte štekću harmonike. Pevaljka u koloraturi. Čeda konobar uzima meru. Podigoše se stolice u vis. Gega istresa violinu punu suza poštovalaca njegove muzike. Na trotoaru, do Crkve, srednjoškolci. Mesto gde će propušiti. Lokacije za stajanje su zauzete celu sezonu. Generacijska društa. Kad vene nabreknu načiniš krug. Sa suprotne strane ona. Priča sa drugaricom. Fol ne vidi. Adrenalin brka oči i uši. Zajapurene simpatije. Kod Rusadina na bozu. Morava na komad.

Studenti subotom. Ej, iz Beograda. Iznureni, izgladneli, hvalisavi. Šiki se krije od devojčure. Ona davež. sa društvom je zanimljivije. Teget odelo, kravata – Vlada Džini. Uvek zajedno. Dokopao se „Lole“. Ilegališe. Studira mašinstvo, pozira na anatomiji. Jefta stigao sa prakse iz Sarajeva. Čibuk na točkićima. Vozi, a puši. Paja Šiz nabacio novu ribu. Izvešće je sledeći put. Daja, valjakstog oblika. Nema gde da sveže kravatu, a voli.

Sve vesti ovoga sveta šetaju korzoom. U poverenju. Brižljivo sam se oblačio. Brijao bez potrebe. Pušio dok mi muka ne pripadne. Pio da se ne brukam. Ponekad potukao. Ma pusti budale. Sve do deset uveče. Zakasnio po običaju. Kod kuće čeka brižna majka. Otac hrče od muke. „E, u moje vreme!“ Sat otkucava.

Posle je korzo produžio na dole. Asfaltirana ulica. Imaš li devojku, kej je mislena imenica. Mesto na lošem glasu. Društvo zavidi. Filuješ doživljaj. Karmin na vratu, šamarčina. Džetlmen si, a još ne znaš. Zaljubljen do ušiju. Korzo je postelja za priču.

Najgora je kasna jesen. Košava i kiše. Korzo odlazi u zimovnik. Ispod tremova bulje spodobe. Kaplje po vratu. Čekaju naredno leto. Raspored nov. Oženjeni prelaze u srednji red. Tužno uzdišu. Klinci su postali bitange. Dobacuju. U kafani odrasli. Đaci ne. Studenti – sa čim?

Topli kraj zime. Nogu pred nogu. Nikoga ne znam. kafići puni. Čika Miša Jovanović na klupi. Čuva dušu da ne iščili. Od pre neki dan klupa je slobodna.

Prolaze dame. Okrenuo bih se kao nekad. Ali su unuci snažni. I nemaju sažaljenje. Biram starnu do izloga. Za usamljene.

 

ZALEĐENI DUNAV

(Zimska bajka)

Hladno je. Dunav se presvlači u drugo agregatno stanje. Obala je objašnjena belom crtom. Prvo male površine. Mraz profirca jednu za drugu. Sante sve veće. Sporije. Dunav još nije čuo za globalno zagrevanje. Ptice drže skupštinu o budućim namerama. Grad sa Keja motri. Brodovi se razbežali. Između santi zaljubljenik spušta udicu. Plovak se dvoumi. Sunce gleda škrtim pogledom. Zracima se štiti od hladnoće. Obično oko Svetoga Save.

Pre gradnje mosta, Dunav se skelama prelazio. Od Ibrifora, nasuprot Kovinu. Na Jugovu prevoz. Danas toponim. Retki znaju zbog čega. Na banatskoj strani kućica. Skeledžije spavaju oko vatre. Bircuz. Sa ove, đumrukana, pre Karađorđa. Odolevala do posle Drugog rata. Bife u njoj. Banza. Idu li sante, skela ne isplovljava. Skeledžije psuju i opijaju se. I putnici. Kad Dunav navuče ledeni oklop, kreću najhrabriji. Kasnije sa zapregama. Dovikuju se sa obala. Srećno prešli. Put im pokazao Sveti Sava.

Od Keja na Adu sankama. Seku drva. Ko sirotinji da zabrani? Greju se uz vatru. Pred suton natovareni nazad. Ture, sirotan iz barake, sa sekirom. Gde je tanak led. Šaran traži vazduh. Napravi rupu. Zavuče ruku. Šaran se praćaka.

Blizu obale dečurlija. Na drvenim sličugama. Roditelji dovikuju. Ne vredi.

Ćuretova baba Leposava. Gužva na Keju. Valjda celo Smederevo. Grudvaju se i pevaju: „Sveti Sava Dunav zaleđava, a rumeno sunce odleđava.“

Sa banatske strane desetak jahača. Napred, princ Đorđe Karađorđević. Srećno prešli. Dobrodošlica i graja. Kasnije ludo hrabrom princu oduzeše hrabrost. Bratskim vozom za Toponicu. Baš tako.

Dok kuvanom rakijom greje dah, priča Miloš. Unuk ministra Jovanovića. Onog sa Jugova. Jedne davne zime vukovi su prešli na ovu stranu. Dunav se naglo topio. Vukovi iznenanđeni gostoprimstvom ovaca. Preobratiše se. Kad se Dunav kasnije ponovo zaledio, pređoše ljudi. Ostaše vukovi.

Još davnije zime. Niko koga znam nije se rodio. Svadba. Na banatskoj strani. Mlada u venčanici na toj belini. Sanke za sankama. Belci za doratima. Muzika je svirala. Gajdaš i tambura. Kicoši kolo poveli. Stigli na ovu obalu. Uz suze radosnice. Suze su uvek suze. Pucnji. Ptice raspršene. Svatovi nazad. Sa obale mahali. Na drugoj čekali. Onda je blesnulo sunce. Začuo se lavež kojota koji beže. Što dalje od obale. Instinktom propeti konji. Bela studen obgrlila mladence. Počeše da iščezavaju. Bez poziva. Samo sve tiša pesma. Sunce zađe za nevericu. Sante ponovo pružaju ruke jedna drugoj. Lebde mehovi gajdi. Lebdi dah.

Hodam obalom. U daljini dimnjak fabrike nervira pahuljice. Gleda nebo odozgo. Dvoje mladih zagledaju lica u hladnom ogledalu. Belina neizlečiva. Koji pričahu davno su stigli. Na onu stranu.

 

Uroš Zupan, LAGANA PLOVIDBA

Uroš Zupan rođen je 25. 8. 1963. u Trbovljama, gdje je pohađao osnovnu i srednju školu. U…
feb 04, 2022
Go to top