ARHIVA ANTIBARBARUS

 

Rođen 22. IV 1972. u Gnjilanu, na Kosovu i Metohiji.

Piše poezije, pripovetke, drame, aforizme i scenarija za stripove.

Izdao dve knjige: Srpska Priča (drama, 2002)

i zbirku aforizama I lud i zbunjen (2009)

Dobitnik nagrade za najbolji strip scenario

na Svetskom festivalu stripa u Beogradu 2011. godine.

Živi i ne radim u Nišu.

 

( Iz neobjavljene knjigePesme ropstva, ljubavi i bunta.)

 

lice čoveka

 

 

ponekad bože

ponekad sam te mrzeo svim silama

što su plakale u meni

ponekad sam bio kiša što je lila

po mojoj glavi u kojoj su

goreli gromovi i blještale munje

ponekad su moji stisnuti zubi bili gladni vukovi

želeo sam tvoje meso bože

želeo sam i meso tvoga mesa oče

bio sam srdit i gord

bio sam umoran i ogorčen

sevale su munje kroz moju glavu oče

vatre su plesale u očima uplašenog dečaka

i moje misli bože

moje misli su bile roj usplahirenih pčela

a te pčele bože

te pčele su zujale strah i mržnju

bio sam košnica preplavljena stidom i samosažaljenjem

bio sam otrovni med što je zarazio pobunjenu krv koja

nikada nije htela da se pretvori u vino

bio sam loš oče

bio sam molitva dobrog srca nespremnog da se

odrekne zlih dela

ova tri prsta oče

ova tri prsta su kružila

čelom stomakom i ramenima

moleći bezglasnom ćutnjom

za tvoju pomoć oče

bio sam dete koje je plakalo

u jaslicama od trnja i eksera

bio sam trn što se šepurio na hristovoj glavi

bio sam ekser što je probijao njegovu kost oče

bio sam prljav i nedostojan

mislio sam da me ni sto jordana ne mogu

(pro)čistiti

mislio sam da su moji gresi veći od oblaka

po kojima nikada nisam gazio

mislio sam da su svi drugi bolji lepši snažniji

mislio sam da sam ružan zao i pokvaren

oh kako sam mrzeo sebe bože

oh kako sam samo mrzeo

svaka moja neisplakana suza bila je

potop bez života i bez arke

svaki moj život bio je neisplakani potop

što je čekao trenutak da se pretvori u kap

u kap što će pasti na njen dlan

na njen dlan što će leći na moje lice

na moje lice čoveka koji nije odbio da veruje.

 

 

otac

iz ljubavi prema ocu

ubio sam

svoju slobodu

svoje izbore

svoje stavove

svog sebe

o kom nisam

saznao ništa

mučilo me je što

on misli da sam

nikakav

nesposoban

bezvredan

mlitav

mek

i

slab

plakao sam i bio

kiša

bara

potok

jezero

reka

more

okean

smejao sam se i bio

neurotičan

epileptičan

lud

perverzan

izopačen

izopšten

imao je svog privatnog ludaka

kojeg je mogao pokazivati

prijateljima

kolegama

ženama

kurvama

rodbini

ja sam se glupo smešio

prihvatio sam ulogu jurodivog klempavca

malenog kvazimoda

tihoglasog haklberi fina

njegovi prijatelji

njegove kolege

njegove žene

njegove kurve

njegova rodbina

imali su nakazni grč na licima

gledali su nekog ko je bio

nesumnjivo gori od njihove dece

njihovih ponosa

njihovih nada

njihove ljubavi

njihovih naslednika

njihovog mesa kostiju i krvi

ni dan danas ne znam

dali me je stvorio

otac

ili

kamen.

 

 

sećanje na marinu

pomiče levom rukom zavesu

kaže da vani sneži

februar voli mačke ali

mrzi ljude dodaje

zamalo sam nekoliko puta

umro u februaru kažem

jednom od droge drugi put

zbog svog ludila

trećeg puta me otac hteo ubiti

gleda me i smejulji se

ima veliki zlatni prsten

na domalom prstu desne ruke

udata je i pravoslavna

kaže da u njenom kraju

kiše retko padaju

kaže da je izgubila nevinost sa

trinaest godina i da menja

muškarce kao gaćice

tvrdi da se muškarci boje jakih žena

imam skoro 30 godina i ništa pametno

iza sebe poveravam se

mašem rukama dok pričam

ili sam neurotičan ili me napravio italijan

razgovaramo o njenim omiljenim pesnicima

rembo verlen bajron

sve sami biseksualci kaže

dodaje da je nekoliko puta

vodila ljubav sa ženama

smeška se kao da čeka moju reakciju

pita me da li sam oženjen

kažem da nisam

pita me da li imam decu

kažem da nemam

rekla je da je udata i da ima troje dece

tvrdi da je prljava i da samo prljavi ljudi

umeju ceniti miris čistote

kaže da sam čist čovek

sa nepokvarenom dušom

veruje u prošle živote i tvrdi da je bila

kurtizana na dvoru carice katarine

i lik iz romana dostojevskog

sneži po gradu kao što ja snežim po njoj

rekla je da se zove marina

rekao sam da je volim

nasmešila se i poljupcem mi

zapovedila da umuknem

i dalje mrzim februar

 

ja sam hranio golubove

ja sam hranio golubove

ja sam hranio golubove

dok su oko nas padale bombe

dok su oko nas padale bombe i ljudi

 

ja sam hranio divne ptice

ja sam hranio divne ptice šarene i sive

dok su oko nas padale bombe i ljudi

 

ja sam čistio tlo zrnima ljubavi

ja sam čistio tlo zrnima ljubavi

dok su oko nas fijukala zrna gelera

dok su oko nas fijukala zrna gelera

i zrna ljudskih tela

 

ja sam hranio golubove što lete

ja sam hranio golubove što lete

kao avioni iznad naših glava

ja sam hranio golubove što lete

kao avioni iznad naših glava

sivi i šareni avioni sa sivim i šarenim ljudima

 

ja sam hranio tužne ptice što su šetale oko mojih nogu

 

tužne ptice što su me gledale kao da sve znam

tužne ptice što su tražile ljubav u mom pogledu

tužne ptice što su želele da ih zaštitim

ja sam hranio golubove ćutljive i mirne

dok se nebo spustalo na nas

 

ja sam hranio golubove dok je vatra

nosila drveće brže od vetra

 

ja sam hranio golubove dok su ljudi

bežali ka petoj strani sveta

 

ja sam hranio golubove dok su oblaci

bosim nogama hodali po zemlji

 

ja sam hranio golubove u parku gde sam je

prvi put poljubio

 

ja sam hranio golubove ispred klupe gde sam se

prvi put potukao

 

ja sam hranio golubove i čekao da red dođe na mene

 

ja sam hranio golubove čekajući da oni nahrane mene

ja sam čekao da mi pozajme krila.