Tomislav Stevanović rođen je u Smederevu 1948. godine, u učiteljskoj porodici. Penzionisan je kao direktor Istorijskog arhiva u Smederevu. Najbolje u životu je posvetio umjetnosti muzici, književnosti i slikarstvu. Aktivno se bavio kolekcionarstvom. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Autor je sljedećih knjiga: Šuma moga uma; Viktorija; Svetlosni zid; Vešala od rodnog drveta; Novi calendar; Rez na void; Himna subine; Pesak za oči; Most nad gubilištem; Što grad Smederevo; Poseta svetu; Anđeo bez boravišta i Kad se uželiš Smedereva.

Nekoliko puta je učestvovao na Ratkovićevim večerima poezije u Bijelom Polju i bio prijatelj ove manifestacije i Bijelog Polja. Nakon jednih Ratkovićevih večeri poezije, objavio je u beogradskom danasu i tekst “Davno zaboravljena vrata”.

DAVNO ZABORAVLJENA VRATA

Beogradski voz je stigao kad mu se htelo. Zvona sa Crkve Svetog Petra dokazivala su da lepšeg zvuka nema. Bijelo Polje, prozvano po belim radama. Nisam bio u dosluhu sa terminom za cvetanje. Crkva sa dva zvonika, ozidana kao zaključak viševekovnog uspinjanja.

Na nevelikom uzvišenju opasanim kamenim zidom začetak je srpske države. Zadužbina kneza Miroslava, brata Nemanjinog, s kraja dvanaestog veka. Monasi pod somotskim draperijama noći ispisaše Jevanđelje. Produžiše postojanje unedogled. Ne shvatajući iz istorijske šetnje vratismo se prozebli. Na zvoniku leprša zastava Unesko i Unije. Mnogo zvezdica, bez naše. A blizu je i granica.

Posle je Crkvu preuzeo Alah. Sve do 1912. Što se sačuvalo, sačuvano je. Život je ionako gomila kamenja. Jugoslovenski zaštitari 1956. zaključiše da je dovoljno kisnula. Skele, nadničari, Gordana i Aca Tomašević. Za njih, mlade, najlepše leto. Ona arheološkinja, on slikar-konzervator. Perspektivni znalac, prvi posle rata specijalizirao u Parizu. Plemenitog lica, učiteljsko dete. Rođen tamo gde su učiteljevali. Pedesetih godina član znamenite Decembarske grupe. Koga zanima, neka ukuca.

Nedeljom šetnja sokacima. Sa rukom u ruci. Bijelo Polje kasaba pod šindrom. Da je preživela još pola stoleća, grad bi postao muzej. Na jednoj kući menjaju vrata. Stara pod nadstrešnicu, ugrađuju nova od lesonita. A ona, od pamtiveka, kaneliranih, izdubljenih površina. Visok prag, nizak ragastov. Da se pokloni ko ulazi, zahvali kad odlazi. Na pitanje da li bi stara prodali, zagledaše se u neverici. Troja kupi Etnografski muzej. Troja natovariše Tomaševići.

Osećajući da se zaborav približava, pre desetak godina, zamolih za razgovor pokojnu dr Gordanu Tomašević. Na spratu čuvene zgrade umetnika na beogradskom Kosančićevom vencu. Po crvenim zidovima visi grnčarija, kojom je progovorila ilovača. Aca strastven sakupljač starina. Pokazuje Gordana uski bidermajer ležaj iza paravana. Jednog popodneva 1968. odmarao se četrdesetpetogodišnji profesor Slikarske akademije. Spolja huk studentskih demonstracija. Zaspao zauvek. Gordana ništa nije pomerila. Ako se iznenada vrati...

U zidu vrata. Kanelirana ornamentima. Iz Bijelog Polja. Slikar ih je dugo posmatrao. Vrata postaše neposredno nadahnuće za posebni pravac - modulsku umetnost. Drvca raznih boja slagao je Tomašević po panelima otkrivajući do tada nedodirnuti svet postanja. Te slike, u međuvremenu, postale su skupe retkosti. Mnoge zabravljene u Muzeju na Ušću.

U Bijelom Polju, gradu ljubaznih ljudi, tek nekoliko obnovljenih bisera arhitekture. Ostale kuće klekle su ponižene nebrigom i vremenom. Soliteri se čude gde su se našli. Ali, ljudi su prisni. I nepoznatima nazivaju dobar dan. Pozivaju na kafu, razgovor. Na organizaciji Ratkovićevih poetskih susreta pozavidio bi i Ratković. Njegova, Sijarićeva i Bulatovićeva bista ogledaju se u Limu iz svoga mraka. Kulturni pregaoci Bijelog Polja širom su otvorili davno zaboravljena vrata. Da se pokloni ko dolazi.


Uroš Zupan, LAGANA PLOVIDBA

Uroš Zupan rođen je 25. 8. 1963. u Trbovljama, gdje je pohađao osnovnu i srednju školu. U…
feb 04, 2022
Go to top