Završio studije književnosti. Do sada objavio roman “Ovo, ono i božuri”. Živi u Pavinom Polju kod Bijelog Polja.

 

DNO

Usta su mi bila suva. Nejasne slike su mi se motale po glavi. Uporno sam se trudio da nastavim da spavam, osećajući da nešto nije u redu. Znao sam da mi ni ovaj dan ne može doneti ništa dobro. Otvorio sam oči i ugledao haos u sobi. Zidovi su bili prekriveni mojim oproštajnim pismima. U trenutku se setih svega – ponovo nisam uspeo!

Pokrio sam glavu ćebetom u suludoj nadi da ću odagnati stvarnost. Probijao me hladan znoj, ježila mi se svaka dlaka na telu, vrtelo mi se u glavi, a mučnina koja se javljala u želucu lagano se kretala naviše. Naglo sam skočio iz kreveta, krkljajući u pokušaju da zaustavim povraćanje, i prepao crnog mačora koji je dremao u fotelji.

Sipao sam žućkastu tečnost iz usta po stanu trčeći prema kupatilu. Kleknuo sam iznad WC šolje i prosuo u nju sve što je bilo u želucu.

Ustao sam i umio se. Zagledao sam se u bolesnu boju svog lica.

Ovo mi nije trebalo, pomislio sam.

Strujanje niz kičmeni stub, uznemirenost, neprijatno golicanje ispod želuca, opominjalo je na suočavanje sa samim sobom. Ne, nisam bio sposoban za to.

Vratio sam se u sobu. Dohvatio sam sa stola komad hašiša i izvukao tri-četiri zmajeva repa. Zidni sat je pokazivao pet popodne. Sa zidova su pretile patetične poruke i mamile me da ih čitam. Sve su imale moj potpis.

„Uhhhhh!“, uzdahnuo sam i legao na krevet pokrivajući se po glavi.

Negde oko nogu, osetio sam kako je mačak Psiho krenuo u šetnju po meni. Zaustavio se na mojoj glavi i legao. Nepogrešivo je osetio gde sam najbolesniji. Toplina je probijala kroz ćebe i smirila me na trenutak. Uspevao sam da ne razmišljam ni o čemu, dok se tanki zid uvijao pod pritiskom stvarnosti. Nada mnom se nadvijala senka gorčine potpunog poraza koji sam doživeo.

Ustao sam lagano i dohvatio telefon.

„Deks, gde si?“

„U Tajmu sa Zvonkom. Svrati na pivo.“

To sam i hteo! Bekstvo iz sobe. Bekstvo iz košmara. Bekstvo od sebe.

Na brzinu sam sipao hranu i vodu za Psiha, ubacio komad hašiša u džep i napustio stan. Dok sam se spuštao liftom sa dvanaestog sprata razmišljao sam, posle sinoćnjih tableta, koliko piva ću moći da izdržim?

Usput sam ugasio mobilni telefon. Mogao bi da se javi neki od potražilaca. Dvojici idem na noge, ali oni su OK, neće da gnjave. Nikada me neće pitati kad nameravam da im vratim dug. Pitaće me formalno kako sam, ali neće zapitkivati dalje od onoga što sam spreman da im ispričam. Praviće se da je sa mnom sve u redu. Oni su lepo vaspitani ljudi i neće kopati po mojoj intimi. Barem ne preda mnom.

Sedeli su za šankom i izgledalo je da su tu već duže vreme.

„’De si, be, Pero!“

„Gazda Toni, daj pivo za čoveka!“

„Zdravo, momci“, pokušavao sam da se nasmešim.

„Kako si?“

„Dobro je“, rekoh i priđoh šanku.

Seo sam na jednu od barskih stolica i davao im nezanimljive odgovore, pa je fokus njihovog interesovanja ubrzo skliznuo s mene i vratio se na neku od ranijih njihovih tema. Bili su veoma pričljivi, tako da bih veoma teško dobio reč. A pošto nisam imao ništa da kažem, odgovarala mi je pozicija slušaoca. Deks je trebalo za pola sata inetrvjuiše Zvonka za Radio Niš i oni su kao pravili neku strategiju.

„Ništa se ti ne brini. Sve će da ispadne kako treba!“, ponavljao bi Deks, s vremena na vreme.

Trudio sam se da pratim šta razgovaraju, ubrzano ispijao piva o njihovom trošku i praznio Zvonkovu kutiju „Marllbora“. Danas nema ništa od prihoda.        Isključio sam telefon i pobegao i od dugova i od kupaca. Komadić hašiša je bezvredno ležao u mom džepu.

„Gazda Toni“, obratio mu se Zvonko u jednom trenutku. „Spakuj nam u neku kesu šest piva, da ne ožednimo u tamo u radiju“.

Sledio sam ih kao zombi, ništa ne progovarajući. Gubio mi se osećaj za prostor i vreme, tako da ne znam kako je proteklo naše pešačenje do Radio Niša, ni koliko je ono trajalo. Na ulazu je portir protestovao zbog unošenja alkohola, ali sam primetio da se Deks i Zvonko nisu previše uzbuđivali zbog toga.

Čekao sam ih u hodniku, dok završe intervju. Ubrzo sam iz studija čuo njihove ozbiljne glasove, što je značilo da su počeli. Izvadio sam iz kese jedno pivo, otvorio ga upaljačem i otpio gutljaj. Terao sam misli što dalje od sebe i za sada mi je to uspevalo. Zamišljao sam ih tamo u u studiju kako se trude da ne zapliću jezikom dok vode ozbiljan razgovor o tome koliko je bilo teško ostati normalan u Srbiji devedesetih. Razmišljao koliko je, posle desetak piva, naporno i razmišljati o svemu tome.

Polazilo mi je za rukom da razmišljam o savremenom fudbalu, muzičkoj sceni osamdesetih, o svim kosovskim bojevima, tako da mi je vreme brzo prošlo.

Izlazili su iz studija, prepričavajući razgovor koji su vodili unutra. Izgledali su mi kao da su zadovoljni obavljenim inetrvjuom.

„Daj nam po pivo“, reče mi Zvonko.

Dok sam vadio iz kese nova tri piva, oni su nastavili sa sređivanjem utisaka o znao sam da će to činiti i naredna dva sata u Tajmu. To mi se veoma dopadalo. Samo neka me ništa ne pitaju.

Dvadesetak minuta kasnije, zveckale su prazne flaše u plastičnoj kesi dok sam se trudio da uhvatim korak sa njima.

U Tajmu se nihova priča, kao i moje misli, razlivala na sve strane. Vreme mi je prolazilo brzo, iako sam znao da smo dugo sedeli. Teško sam podneo njihovu spoznaju da su mnooogo pijani i da je vreme za razlaz.

Išao sam peške prema stanu sa osećajem da nisam dovoljno pijan, da bi sećanja na sinoć mogla veoma brzo dospeti u moje misli. Međutim, telo me je izdavalo. Morao sam dobro da se skoncentrišem da održim ravnotežu. Polako, Petre. Samo lagano. 'Ajde, leva noga na onu žvaku zalepljenu za asfalt. Taako. A sad desna, tridesetak centimetara ispred nje! Bravoo! – diktirao je moj mozak, dok je telo pokušavalo da ga sluša. Gurao sam tako neko vreme prilično uspešno, a onda sam krenuo totalno da malaksavam. Kolena su klecala, glava mi je sve više zanosila telo levo-desno, napred-nazad. Na kraju su me potpuno stigli svi porazi poslednjih dana i seo sam na pločnik, pedesetak metara daleko od stana. Nisam mogao dalje. Pretresao sam džepove u nadi da ću pronaći neku uštekanu cigaretu, makar i izlomljenu. Nisam imao sreće.

Glava mi je pala na grudi. Mutne, loše zumirane slike motale su mi se po sećanju. Nije mi se sviđao njihov sadržaj. Svaku od njih, uokvirivao je točak elektronskog ruleta koji se mahnito okretao.

Iz dubine ulice dopirao je bat nekih sigurnih koraka i bivao je sve glasniji. Ko god da je, nadam se da će proći neobraćajući pažnju na ovu vreću kostiju i govana koja sedi na trotoaru.

„Prijatelju, je l’ ima problema?“

Oooo, neee, pomislio sam i pokušao da podignem glavu. Neki momak sa bradicom, sređenom u maniru sitnih kriminalaca, ošišan na ćelavo, stajao je ispred mene. Odrečno sam odmahnuo glavom.

„Gde stanuješ?“

„Tamo“, pokušao sam da pomerim desnu ruku da mu pokažem. „U onoj zgradi“

Bez reči se sagnuo, uzeo me u naručje i krenuo ulicom. Glava mi se klatila u ritmu njegovih koraka. Nisam znao gde me nosi. Zažmurio sam i čekao šta će sledeće da se desi.

„Je l’ ova zgrada?“

Otvorio sam oči i shvatio gde se nalazim.

„Sledeća“.

U liftu me spustio na pod i uzdahnuo.

„Koji sprat?“

„Dvanaesti“.

Pritisnuo je dugme i lift je krenuo. Pokušao sam da ustanem, jer sam osećao da mi se vratilo malo snage.

„Polako, brate“, reče. „Daj mi ključ“.

Povinovao sam se njegovoj želji, naredbi, šta god to bilo.

„Levo“, rekao sam mu pošto me izneo iz lifta.

Uneo me u sobu i spustio na krevet. A onda smo obojica počeli da razgledamo sobu. Po patosu su bile razbacane ispijene plastične pivske flaše, prazne table od sedativa i trodona. Komadići hašiša svuda po stolu. Psiho mu se umiljavao oko nogu. Zidovi su bili izlepljeni papirima sa patetičnim oproštajnim porukama.

Posmatrao sam sa kreveta kako njegovo lice poprima zaprepašćen izraz.

„Šta je ovo?“

„Pokušaj samoubistva. Neuspešan“.

„Zbog čega?“

„Kockarski dugovi“.

Klimnuo je glavom i uhvatio se za kvaku u nameri da pođe.

„Čekaj! Imaš li jednu cigaru?“

Izvadio je iz džepa kutiju, bacio mi je i napustio stan.

Sedeo sam na krevetu, pušio hašiš i cigarete, milovao crnog mačora i čekao sa me obuzme san i maštao da se sutra probudim u nekom drugom vremenu, na nekom lepšem mestu.

 

 

Odlomak iz neobjavljenog romana ZERO

Uroš Zupan, LAGANA PLOVIDBA

Uroš Zupan rođen je 25. 8. 1963. u Trbovljama, gdje je pohađao osnovnu i srednju školu. U…
feb 04, 2022
Go to top