ARHIVA ANTIBARBARUS
Tatjana Đurišić Bečanović, Protiv barbara
- Detalji
- Pogodaka: 3807
Rođena je u Nikšiću. Radi na Univerzitetu Crne Gore, na Filološkom fakultetu u Nikšiću, u zvanju vanrednog profesora na predmetima: Teorija književnosti, Specijalni kurs o Njegošu, Tumačenje književnog djela i Crnogorska književnost.
Angažovana je u Crnogorskoj akademiji nauka i umjetnosti u svojstvu zamjenice direktora Instituta Petar II Petrović Njegoš. Autor je četiri monografije: Zaspati ili umreti (Poezija i poetika Rista Ratkovića), Podgorica, CID, 2003, Poetika Lalićeve trilogije, Podgorica, CANU, 2006, Naratološki i poetički ogledi, Podgorica, CID, 2009, Semiotičke interpretacije, Bijelo Polje, Pegaz, 2015, kao i oko 70 naučnih radova, koji su objavljeni uglavnom u međunarodnim časopisima ili u zbornicima sa međunarodnih konferencija. Predsjednica je Organizacionog odbora Njegoševih dana, međunarodnog slavističkog skupa koji se od 2008. godine redovno održava u Crnoj Gori a posvećen je proučavanju i promovisanju Njegoševog stvaralaštva, crnogorske i ostalih južnoslovenskih književnosti i kultura.
Tatjana Đurišić-Bečanović je autor brojnih, polemički intoniranih tekstova objavljenih u dnevnom listu ,,Vijesti’’ i nedjeljniku ,,Monitor’’, i jedan od najoštrijih kritičara nacionalističkih diskursa u Crnoj Gori.
PROTIV BARBARA
Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj,
Bože vremena mog, ti si najsilniji bog!
Četvoronožno što je u ljudskom još zapelo mozgu
Šepuri to se ko paun na čelu blesavih dana
Povorke glupe, te traje i nema joj, nažalost, kraja.
(Miroslav Krleža)
A ko su uopće ti barbari? Nekako to uvek budu neki tamo daleko – drugi, nikako Mi. I dok Mi otkrijemo da oni čuče u nama i strpljivo čekaju svojih pet minuta, jer kudret-sat u svojoj utrobi čuva tih prokletih pet minuta za svakoga, već je kasno za humanitarnu misiju Ujedinjenih nacija, kojima je Hrist davno okrenuo leđa i sve svoje spasilačke akcije usmerio na Mars. Avaj, ti podli unutrašnji barbari zauzmu naše teritorije i ovladaju nama, otuđujući naše biće od nas samih. Dok otimaju, oni postaju vlasnici, biznismeni, globalni lideri, uvek naoružani sloganima o dobrosusedskim odnosima, opštenarodnim interesima, miru u svetu. Oni munjevito prelaze s reči na batine, jer od latinskog naučiše samo tu magičnu formulu, kojom se sve dovodi u red – a verbis ad verbera.
A što bi pametan Čovek, koji drži do svoje svijetle budućnosti, uopće bio protiv tih barbara? Ta oni tako gordo zvuče, zar ne!? Osim toga, to su uvek neki fini kanonski ljudi, koji drže do svetinja više nego do života. Jer baš tu, u srcu njihove svetinje, stidna i skrivena, rumenih slova, leži njihova Istina – da su izabrani, bolji viši i lepši od svih ostalih spodoba Božjih, i da im je jezik stariji od sankrta. I sve im možete dirati prstima bezobraznim, ali Dom i Vođu – nikako. Jer tada gnev ih obuzme, pa oni kunu i psuju okot demonski, sve opozicione bitange teraju do Đavola, ili bar na sud pravednički, dok čupaju korov po domovinskom vrtu, što im od đeda ostade.
A Mi u međuvremenu zaboravili šta znači biti anti, navikli na bespogovorno pristajanje i poslušnost, te najuzvišenije vrline koje suvereno vladaju Domovinom i pobeđuju na svim fer i demokratskim izborima; Mi zaboravili šta je pobuna i ne pada nam ni na kraj kratke pameti da obnavljamo anti-lekcije ili, ne daj Bože, da na glas čitamo drske satanske stihove:
Neće nigda Satanina duša
Umnožavat slavu protivnika;
Neće nigda Satanina usta
Pohvale mu slova izglasiti!
Jer barbari pošalju na samo dno pakla sve one koji bi pokušali da otkriju makar i najudaljenija značenja zabranjenog semantičkog polja te crvene i do zla Boga skaredne reči – ANTI. Pošto su neku tuđu Domovinu krvnički rasparčali, sada obožavaju celovitost domovinskog tla i ne dozvoljavaju nikakav jeretički separatizam. Zato i molitva koja se diže iz usta barbara mora biti totalna i obuhvatiti ceo njihov svet, što će reći ono malo krvave Domovine. Kad se zaori totalna molitva, zatresu se ikone na vlažnom malteru, a sveci ustuknu uplašeni količinom ljubavi vere i nade koja kulja iz usta barbara, uvek predvođenih dobrim čobanima, koji prilježno nadziru i kontrolišu stado, da se ne prejede mesa za vreme posta i da mu vukovi ne oglođu genitalije kako bi se uzvišena barbarska rasa nesmetano razmnožavala. Dok zavijaju zajednički na Mesec, barbari i njihovi lideri, globalno zahvatajući svojom molitvom Domovinu, skarletna slova Antibarbarusa uzdignu se i pomame, vatreno uskaču u kanonski tekst, naoštre svoja jeretička značenja i naprave pravi pokolj nad zvaničnom Istinom, što se redovno dešava o velikim praznicima, koji slave veze Čoveka sa kosmosom. Pa jadni zvaničnici svojim nakinđurenim i do zla Boga svečanim jezicima, moraju da se gneve i da psuju, prskajući svetom pljuvačkom i neposvećenu vodu i šuplje glave barbara, ali srećom niko ih ne shvata ozbiljno, jer su oni samo loša imitacija onog autentičnog, liderskog strašila. I dok je stado u transu totalne molitve, Domovina odgovorno obavlja svoje semiotičke funkcije, odslikava svet i Čoveka u njemu, ukršta mu vertikalu i horizontalu, navijajući za ležeći položaj, jer se iz njega najbolje vide zvezde i spoznaje Istina. Svojim svetim ustima barbari svedoče o bolnom raspeću između udobne fotelje i vrle sekretarice ili asistentice (u međuvremenu jezik im je postao iznimno rodno senzibilan), kojoj se tu ispod zastave, u luksuzno opremljenoj kancelariji, zavodi najslađa diktatura. Tako barbarin raste u svojim očima, ali i u očima čopora. Uslediće njegovo munjevito veranje po vertikali, što će ga uzdići do Vođe i udaljiti od naroda, stoke grdne, koja je dobre duše samo dok joj rebra pucaju.
Ali, avaj, otkako su im u temelje neki podli zidari ucrtali krug a onda ga opkolili četvorokutom, barbari se kao sumanuti vrte oko sebe samih, tražeći izgubljeni spokoj smisao srce lik Tvorca osvetu sebe, i sve ono izgubljeno što Čovek po Domovini traži, uzalud se nadajući da se upravo tu, u samom središtu sveta, u besramnoj perverziji domovinskog kruga, rađa plod oslobođenja. Vape spoznaju, a ne znaju da po njoj gaze, jer im je zakopana pod sumanutim stopalima, koja se besomučno vrte u krug, prosipajući život dok vrtoglavo hitaju u susret smrti, svom jedinom spasenju. Vaistinu zastrašujuća slika sveta viri iz čistog barbarskog oka, gde se vodi totalni rat između velikih sila, koje žude da polete jedna drugoj u zagrljaj i tamo padnu mrtve od ljubavi i patnje, prouzrokovane preduuuugim povređivanjem protivnika, u koga su beznadežno zaljubljeni, po svirepoj logici krvoločne dijalektike. U tom perverznom sjedinjenju Vremena i Večnosti, ljudskog i božanskog, stvorenog i nestvorenog, vidljivog i nevidljivog, sve se stapa u Jedno, a u vrelom poljubcu barbara i njihovog Vođe, što svoj razočarani, umorni i sterilni jezik uporno uvaljuje višoj sili, žvalavi i slini kao dete, ne bi li ubedio i sebe i međunarodne partnere da se vratio davno izgubljenoj nevinosti, rađa se ceo jedan svet utvara, spreman da pokori sve koji mu poveruju da je stvaran.
A barbarin k’o barbarin! Dok šest sumnjivih lica traži pisca, a ljudi Boga, on gleda svoja posla; pošto je od Domovine već oteo značajnu količinu reči zlata energije i moći, dovoljnu da zamaže oči onom ubogom bogaljčetu što lupa na gvozdenim dverima domoljublja i moli za milost, spreman je da diktira dinamiku svetog i da priređuje venčanja, krštenja, batine, suđenja i sprovode, sve ono što se u srcu Domovine, čija je večnost za njega jedina neupitna, sa strašću priređuje. Pri tom ne zaboravlja da svojim gramzivim rukama grabi moć, onu najslađu, što dolazi od Boga, jer nju treba ščepati i zatočiti u prostor namenjen ljudima, raspodeliti je prema ovozemaljskim kriterijumima – gospodarima i otimačima najveći komad da im se ne kriva i da se ne gneve, jer oni su naoružani mitraljezima bombama novcem i skupim rečima.
A o državnim praznicima, dok u delirijumu iščekuju Vođu i njegove pohvale, s usana im lete parole i slogani, kao golubice bele, jer svojih reči nemaju, šta će im proklete, samo da ih na pobunu nagovaraju. Za sve one batine koje dobiše u ime viših ciljeva, za sve ono zlostavljanje što muški izdržaše, dok su se verali po barbarskoj vertikali, stekli su pravo da pravdu dele sami. Čuvaj se, nesrećo antibarbarska, jer barbari uvek dolaze s Desna! Uz Njegovo desno koleno sede u večnosti, a zaslužni jesu; kad je onomad trebalo podaviti neke neposlušne, ko je izvršio naređenje? Kad je nečiste trebalo pogušiti, smaći prepametne da se ne prave važni i umovima svojim ne prkose poretku, ko je za Dom vazda bio spreman!? Oni, krvavih ruku do lakata, zaslužili su i desno rame i koleno, i ruku Vođinu desnicu, kojom će zgromiti zajedničke svoje neprijatelje –antibarbare! Heil! Jaki su kao snop pruća! Njima trebaju čuvari poretka i Njegove svete volje. Jer samo On ih može spasiti! Pustili su Ga u svoje srce puno ljubavi! Samo do zuba naoružani barbari, slobodni su ljudi! Spasiće kosmos i Majku Zemlju od zagađivanja i prljavih antibarbarskih misli! Oni su samo instrumenti Njegovi, bez svoje volje, i sve čine kako im On naredi, a On naređuje samo dobro: kažnjavanje, osvetu, plaćanje, mučenje, patnju i ogromne količine gneva.
Pijani i bahati, sigurni u svoju moć, koja je u stvari Njegova, pevaju do zore himne večite ljubavi, žudeći za osvajanjem tuđih teritorija, Terra incognita im golica nosnice i ono malo mašte, pa je uvek osvajaju s istim žarom, sećajući se herojskih prizora; krv domorodaca ključa i nebo se njihovo survava, dok barbari prodiru duboko u prašume i oči vade, ruke seku nekim tuđim bogovima, da ne nadgledaju i da ne stvaraju više... fik fik fik, svetinje padaju kao klasje... vazda barbarski gladni, nezasiti, oni proždiru vreme i kalendare, režu podjednako i sećanje i meso, tuđe, naravno. Kakve su im šanse za pobedu? Tuđim bogovima? Nikakve! Jer barbarske dubine oduvek se mere poljupcima, i to Judinim! Sablasna reč nasilja visi nad nevinim neosvojenim teritorijama, a stid se skrio tamo daleko... u međunožju, potisnut u vlažnu prašumu, vreba barbarina u sutonu, posle bitke, kad počine rđa na oružje i teška duuuga tuga na dušu. Ipak, on slavi život i sebe krvavog, jer drugačije nikako nije mogao proći kroz ovu dolinu plača, pošto su ga na svakoj granici sačekivali neki gadni kordunaši tražeći pasoš pečatan krvlju.
I dok tuđi bogovi padaju kao klasje pred njihovim nogama, koje prate modne trendove i u novim paciotti cipelicama napreduju u osvajaju barbarskih standarda i desničarskih integracija, Mi, uporni u svom otporu i nevični snalaženju po svetom domovinskom tlu, na ove veoma ubedljive argumente, uzvikujemo drevnu Reč, koju su nam junački preci začeli u ušima, pa sad strpljivo čekaju da se domogne naših plašljivih jezika, uzvikujemo hiljadu godina duboko – ANTI!