Rodio sam se u Nikšiću 20. decembra 1950. Treba li proveriti ovaj podatak? Babica je bila Jagoda Komnenić, sestra Petra Komnenića.

Imam četiri godine, jezdim, sa ocem Đorđijem, na belom konju po Vučjem dolu.

Osnovnu školu završio sam kod učiteljice Milene Kaluđerović.

Gimnazija, u dvorištu škole igrao sam lopte i košarku. Sestra Mara i ja čitali smo u četiri ruke roman Grbonja, vitez Lagarder Pola Fevala, išao sam u kino s princezom od Kleva i kupao se na Zeti, plaža Manitovac.

Diplomirao sam na grupi za svetsku književnost. Rano sam postao penzioner, pa sam morao da budem redovan đak. Nikad ne bih diplomirao da nije bilo profesora Vojislava Đurića.

Znam da je najtačniji jezik onomatopeja, a najbolji kostim nagost.

S Dubrovkinjom imam Ivu i Nonu, dva moja najbolja druga.

Ne, nisam književnik, bolujem od lenjosti. Napisao sam knjige Volej i sluh, Kiš, Borhes, Maradona, Dribling 1001 noć, Samo bogovi mogu obećati, i u Zagrebu i u Beogradu, Derbi sa Vulom Žurićem, Luđak je vječno dijete, Karver, Podgorica.

Trebalo je da igram Apaša u filmu Kad su cvetale tikve Živojina Pavlovića, još imam ožiljak, dve kaverne na plućima, igrao sam u filmovima Skoro sasvim obična priča i Mala noćna muzika, dve značajne neme uloge. Dobio sam nagradu za nemu ulogu na festivalu u Sintri i na festivalu u Kosijerima. Prema podacima Švedske filmske akademije, igrao sam u filmu Boa Viderberga Klinac, fudbalski reprezentativac. Ja nisam siguran.

Levičar sam, pilot-lovac, španski borac, Crnogorac. Ne znam da pevam, ali volim. Konjuh planinom, Mlad se Jusuf oženio, Udade se, jagodo, Marjane, Marjane, ča barjak ne viješ, Brezo, brezo, Manco Košir, Oj djevojko, drugarice, ispleti mi rukavice, sa njima ću da se zorim, za slobodu da se borim.

Navijam za Partizan.

 

ISKRENOST ILI SKICA O TARTIFU

(Iz knjige „San ulice“ koja će uskoro biti objavljena u izdanju Ratkovićevih večeri poezije)

Januar... 28, 29, 30. mart 2008, vremenska prognoza za licemere u Srbiji. Ni časa bez uvrede, ni košulje bez mrlje. Nevolja sustiže nevolju, jad na jad pada. Svet je mržnjom natopljen, zao, bučan. Ljudi jedni druge spopadaju, krv se njihova muti... To su stihovi Novice Tadića.

Zašto prognoza za licemere? Zato što zanimanje licemera ima danas najviše preimućstva. To je Don Žuan, peti čin, pojava druga. Pa dalje: Šta misliš, koliko ja poznajem onih koji su sjajnom odorom skrili sramotne postupke svoje mladosti, koji se odećom vere služe kao štitom da bi se ponašali kao najveći podlaci?...

Čak ću se izdići do toga da budem sudija drugom, neću praštati nikom, a lepo ću govoriti jedino još o sebi... Braneći samo nebo, osvetiću mu se; a pod sjajnim izgovorom goniću svoje neprijatelje, optuživaću ih zbog bezbožnosti, nateraću na njih sve revnosne branioce morala koji će ih, i ne znajući tačno o čemu je reč, javno grditi, obasipati psovkama i suditi im po svom samovlasnom merilu.

Sve velike priče u svetskoj književnosti počinju i završavaju u obitelji. I Odiseja, i Medeja, i Hamlet, i Rat i mir, i Kafkin Preobražaj. Pa tako i Tartif. U već načeti brak Orgona i Elmire ulazi Tartif. Ni čudotvorna bračna agencija župnika Valerijana Rula, ni nadbiskupa ambicioznog R... Rudolfa Radovicha, nije našla leka za poljuljanu bračnu sreću. Ulazi Tartif u Orgonov život kao influenca, kao buđ, kao obmana. Ta epidemija, ta pošast koja se kreće scenom, gotovo neosetno prelazi u sliku o svetu kao carstvu demonskog. Kao carstvu đav(o)la.

Molijer i jeste veliki pesnik zato što, kao od šale, otvara taj ponor zla. U režiji Egona Savina, dobroćudni, priglupi i obmanuti Orgon postaje seme, senka zla. I zato u ovom Tartifu nema pravde, nema Luja XIV sa kraja komada. Na kraju je Orgon sa bolnom grimasom, sa Tartifovom maskom na licu:

 

Ne, za mene nema više dobrih ljudi

Pred svima će od sada užas da me mori

Spram njih ću biti od đavola gori.

           

U tom finalu Tartifa gospođa Pernel, Orgonova mati, pada u versku ekstazu, u figuru ničice pred idola. U figuru obožavanja fašističkog idola (ima i u kleru fašista, i to koliko). U kolektivnu figuru obožavanja vođe u Srbiji devedesetih: kasirke, medicinske sestre, sekretarice, razvodnice, novinarke, bankari, recitatori, generali, pesnici, disidenti, umetnici, doušnici, akademici...

A Tartif?

A Tartif, novi vlasnik Orgonove kuće, lebdi negde na prozoru u visini, u visina slavi:

Uvrede me vaše ljutiti ne mogu

Ja znam sve da trpim, nek je slava bogu.

Kao trijumf licemer(stv)a. Kao trijumf hijena sa ljudskim licem. Trijumf guba i hijena.

Da, trijumf licemerstva kao groteska, kao karnevalizacija istorije. Jer pošast licemerstva karakteristična je za sve konfesije, sve države, sve profesije i sva društvena uređenja. Pronaći će se lek protiv raka, protiv HIV-a i protiv melanholije, ali lek protiv licemerstva nikad se neće pronaći. No to ne znači da treba odustati. Biti u manjini i skinuti masku s lica licemera, i to u stihu i sa što više duhovitosti, to je gest. To jeste gospodstvo. Gospodstvo i misija levičara, Egona Savina. Levičara iz Amalfija (Crnjanski) i Odese (Babelj). Jer Žan-Batist Molijer jeste bio levičar kao Don Kihot. Kao Valter Benjamin, kao Berlinguer, kao Ernesto Sabato, kao Bertolt Breht. Ili Molijer između Servantesa, karneval, i Čehova, seta.

Molijer je znao da je prvi i jedini moralni princip prepoznati svoj dar i slediti ga do konca i kraja. Sve drugo je pedagogija, ambicija i vaspitanje, psihologija, alibi, tlapnja, ništa. On je odmah znao da je njegov svet pozorište, i nema u istoriji dramske književnosti takvog primera doslednosti i posvećenosti. Tog dara i te posvećenosti, takvog osećanja bila i nerva pozorišta. I te ljubavi za glumce.         

Svi ti kompromisi (kralj, ti obziri prema crkvi), sve su to ustupci da bi Molijer bio bliži sebi, da bi video svoj dar na delu. U modernom dobu, Molijeru je po daru i apsolutnoj posvećenosti poslu najbliži Fasbinder. Verner Rajner Fasbinder. Kakav bi to bio tandem – Molijer i Fasbinder. I kakva bi čuda na filmu pravili. Ma kakav Lukas, kakav Spilberg.

Zbog homerskog (pod)smeha klerikalnoj hipokriziji, u vreme ludila u doba klasicizma na Molijera se podigla užasna hajka. Horde nadbiskupa, kancelara, kardinala, i sam papa i kraljica majka. Prema najnovijim istraživanjima gospodina M. Karaulca (arhivi u Avinjonu, Kanu i Lionu), u hajci na Molijera, kao mali donatori i savetnici instruktori, učestvovali su i sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Pa ipak je Molijer u vreme hajke na Tartifa i posle nje, kad su svi licemeri Francuske bili okrenuti nebu, napisao stihove koji spadaju u najdrskije, najhrabrije, ali i najlepše stihove u dramskoj književnosti. I opet Don Žuan (znam ja da je Don Žuan napisan u prozi, ali to jesu stihovi), i kakvo je to čikanje smrti:

Kad me nebo opominje, nek govori malo jasnije, ukoliko želi da ga razumem. Kakva hrabrost, a stranicu-dve kasnije nebo je progovorilo:

Sažeže me nevidljiv oganj, ne mogu više... čitavo telo mi je usijana žeravica...

I još ta didaskalija: Uz veliku grmljavinu i blesak grom se sručio na Don Žuana. Otvori se zemlja i proguta ga, a odande gde je on nestao ližu veliki plamenovi. Eh, kakvi autobiografski redovi.

Don Žuan dolazi posle Tartifa, ali se ona rigoroznost u podsmehu licemerstvu u Tartifu ne može razumeti bez one lepe oholosti, u kojoj je ulog sam život, i iskrenosti Don Žuana.

Iskrenost. Iskrenost je Molijer uveo kao vrhovni estetski princip. Ne možeš sa onoliko žestine da se okreneš prema licemerstvu (štakorima i hijenama u veri, državi u književnosti), a da ne težiš apsolutnoj iskrenosti.

I kakav dalje, u Mizantropu, primer duhovite diskvalifikacije (kakav klasičan nokaut) osrednjosti:

Oront: Al’ u mom sonetu šta vam dobro nije?

Alsest: Iskreno, dobar je da se dobro skrije

Sve je neprirodno kod vas preko mere

Šta je to: Uljuljka naše jade?

I ono: Kada na njoj sve ostade?

Taj stil nakinđuren, kojim se sad kite,

Prazan je, bez jedne crte istinite.

Pusta igra reči, razmetljivost sama,

I tako priroda ne govori nama.

 

I onda dolazi taj Molijerov ključni estetski princip: Potpuna iskrenost moj dar je najveći. I cena, i zadovoljstvo koje se mora platiti ako hoćeš da budeš nezavisan. Ili oda moralne rigoroznosti koja podseća na Kišovog Borisa Davidoviča.

Iskrenost kao estetski princip proizvodi energiju. Molijer je pisac sa nepogrešivim osećanjem za raspored, za harmoniju glumačkog poleta. Za glumačke deonice, za partije koje se sklapaju u celinu. Tartif je u tom smislu idealan komad.

Cela ova dva meseca gledao sam, uživajući, ove majstore: Svetlanu Bojković i Borisa Isakovića, Anitu Mančić i Dragana Mićanovića, pa Bobu Mićalović i Marka Baćovića, Slobodana Tešića i ove mlade lavove Radovana i Nikolu Vujovića, koliko su truda, truda i čuda uložili u ovu predstavu. Jer samo napor, samo trud stvara polje energije.

Beket je Piteru Bruku poverio da je za njega pozorišna predstava brod što blizu obale tone, dok publika na obali posmatra kako putnici i posada nestaju. Ta slika broda koji tone (tone, tone, al’ mi nećemo potonuti, to znam sigurno) mene uvek podseća na zaverenike. I ova se ekipa Tartifa ponašala poput zaverenika. Kao onaj mladi deo ekipe koji, u predstavi, odluči da digne revoluciju, da se pridruži grčkim partizanima, ili Crvenim brigadama.

Srž pozorišta je u misteriji koja se zove sadašnji trenutak. I to je jedini problem ove predstave Egona Savina, što Tartif u sadašnjem trenutku nema, ne rimuje se sa prilikama (vremenska prognoza) u Srbiji.

Srbija nema licemera ni u veri, ni u državi, ni u sportu, ni u Skupštini, ni među piscima, ni među astrolozima, ni među grafolozima, ni u SANU, ni u VANU, ni u Sinodu, ni u narodu.

 Samo je nebeska Srbija Tartifova cela. Cela nebeska, narodnjačka Srbija navija za Tartifa. Oni (ona i on) nisu čitali Molijera, ali su fanovi Tartifa. Te delije listom, gorom, Ravnom gorom skandiraju Tartifu.

Ja ne koristim ni mobilni telefon, ni internet, ali u stalnoj sam prepisci sa Žan-Batistom Poklenom (14. arondisman, Ulica Edena fon Horvata 12 i Kneginje Zorke 102) preko svoje ćerke Jovane. Prevod Miroslav Karaulac.

I evo šta piše u poslednjem pismu gospodina iz Pariza: Osam dana pošto je Tartif bio zabranjen, izvođen je pred kraljem i njegovim dvoranima jedan komad s naslovom Skaramuš pustinjak. Izlazeći, kralj se obratio princu Kondeu: „Voleo bih da znam zašto oni koji se toliko zgražavaju nad Molijerovom komedijom ne kažu ni reč o Skaramušu.” Na to mu je princ odgovorio: „Razlog je u tome što se u Skaramušu zbija šala s nebom i religijom, zbog kojih se ta gospoda ne brinu. Ali Molijerova se komedija podsmeva njima samima, a to oni ne mogu da podnesu.”

Pa kako će domaći Tartifi i njihova kopilad da podnesu našeg Tartifa – to ćemo tek da vidimo.

Smrt fašizmu, živeo Tartif. Mi smo formirali naš štab. Šifra: B. Valensuela.

 

BELEŠKA TRČI, BOTA, TRČI

Ne sećam se oko čega smo se posvađali brat i ja. Još smo bili u krevetima, maločas se probudili. Brat je bio stariji deset godina i znao je da me onako, iz šale, darne u žicu. Nije želeo tuču s malom prznicom. To me je još više jarcalo. Pokrio je glavu rukama, dupli dekong. Tiho se smejao. Besan, u majici kratkih rukava i u gaćicama, bos, strčao sam niz drvene basamake na mansardi. Dvorište se belelo od snega. Kročio sam u sneg, prijalo je stopalima. Otvorio sam kapiju dvorišta, levo Vardarska ulica i stopala mamili su me da trčim nekamo. Da trčim. Prošao sam: česmu doktora Keslera, kuće Krcunovića i Perovića. Već sam između gimnazije i Doma JNA. U Domu JNA gledao sam film Kuća na brdu. Robert Mičam i njegov sin, mislim – mladi Džordž Hamilton. Dečak, da bi dokazao da je odrastao, odlazi sam u lov na divljeg vepra...

Trči, Bota, trči...

Evo i mog omiljenog igrališta. Gotovo da je kao pravi fudbalski teren, sa stativama. Može da se igra i na ofsajd. Volim kad lopta može da osvoji veliki prostor. Vidim svoga druga Filipa Filipovskog kako paradom brani i odbija loptu upućenu u desni ugao. Na tu loptu natrčava Mikan Asović i sa dvanaest metara cilja levi ugao, baš u devedeset. Fićo se hitro pridiže, odrazi, leti prema lopti i vrhovima prstiju je prebacuje preko prečke. Trčim preko pustog igrališta.

Trči, Bota, trči...

 Držim tempo. Ulazim u Grudsku mahalu, kuća Golovića sa velikim voćnjakom. Popa Mirčetu Golovića Italijani su izveli iz zatvora i proveli ga preko gradskog trga s čaktarom o vratu. Bašibozluk je seirio, a pop Mirčeta se držao junački.

Izlazim na čistinu, retke kuće u daljini, pojačavam ritam. Čujem krv kako struji u venama.

Trči, Bota, trči...

Danas nema škole. Ni sutra. Nema škole više nikad. Sad to znam. Trčim prema reci. Reka Bistrica leti presuši, a zimi nabuja. Kod mlina Mijuškovića ima jedan buk. Tamo ću da skočim, da se sakrijem. Sa mnom lete i pahulje iz našeg dvorišta.

Osećam da mogu još dugo da trčim.

Trči, Bota, trči.

Ali već pod stopalima osećam oblutke sa obale reke.

Vidim jednu sigu uz koju mogu da se uspentram, pomoću šiblja, i odletim u buk. Čujem mlinski žrvanj, buk je sve jači. Lepo je u toj belini i muzici vode.

Skoči, Bota, skoči.

 Neko me snažno zgrabio. Brat. Ostali smo zagrljeni celu uru. Ćutali smo i drhtali.

Četrdeset godina kasnije, moj brat poleteo je kroz prozor hotela Sunce u Moskvi.

I ja sam poleteo za njim, ali ne stigoh ga.

 

SAN, ULICA, LOPTA

Učinio sam od sebe ono što nisam znao,

a ono što sam mogao, to nisam učinio

Breht ili Pesoa, ili ja

 

Autobiografija je trgovanje sa sećanjem. A ja sam loš trgovac. Za svoj prvi, i jedini, fudbalski transfer, prelazak iz Ljubljanske ulice u Cara Dušana (kasnije Karađorđeva), nisam dobio ništa. Imao sam četiri godine. Šutirao sam borove šišarke, otkinuto dugme, orah, ranjenu ciglu, oblutak, komadić stakla... Ponekad bih na poklon dobio gumenu loptu i nikom nisam hteo da je dam. Onda bi me stariji ubedili da ću prvi istrčati na teren, kao kapiten. I, kad bih ispustio loptu, odmah sam leteo napolje. To je deo ulične surovosti bez koje nema (fudbalskog) odrastanja. I ja taj dug pamtim kao dar.

Preselili smo se na Mansardu. Iz Ljubljanske u Karađorđevu. Iz kuće Kojaševića u kuću porodice Mrav. Ispod nas je plovila (kafana) Zeta. (Otad u meni lađe plove i more kroz moje oči navire, i plavi sve). Ustajao sam rano i silazio u dvorište. Između česme i poljskog nužnika u dubini dvorišta bio je zid. Ruševina neke stare kuće sa zazidanim vratima i prozorima. Šutirao sam u prečku vrata, morao sam pogoditi sto puta. Da, svaki dan sto puta. Tako sam učio krv da me ne prevari.

Utakmica pre škole, i utakmica posle škole, do u sumrak. Odlazak u kino – Najbrži revolveraš, Princeza od Kleva, Ulica – i Karla Grunea, i Felinijeva – Blago Sijera Madre, Tragači, Otarova udovica, Prohujalo sa vihorom, Put u život, Princ Valijant, Hotel Grand, Vitezovi okruglog stola, Čovekova sudbina, Moja draga Klementina, Tačno u podne, Alamo, Berba... Na kraju ulice, na uglu, igrali smo do u samu ponoć, uz ulično svetlo. Golovi su bili podnožje balkona zgrade (zgrada – jedinica) ispred koje smo igrali. A igralište je bilo veliki betonski trougao. Iz lekcije geometrije i driblinga padali smo u blaženstvo umora. Lelujali smo kao plamen voštanice i odlazili svako u svoj dom. Čuo sam, u snu, kako kroz beton niču vlati trave. Sa seniorima Caradušanaca obišao sam sva igrališta i sva dvorišta, sve livade u okolini. Znao sam sve dobre igrače iz drugih ulica, svaki njihov potez. Sve sam u svoje upijao zene. Prozračan kao senka, bos i često gladan, prokrstario sam svaku stopu grada. Kao dečak, ulazio sam u prvi tim. Kako je dobro kad ti stariji pruže ruku. Moji zaštitnici u gradu N. bili su Skale Gvozdenović (najbolji jugoslovenski odbojkaš svih vremena, bolji od braće Grbić zajedno) i Gaga Lučić, najelegantniji igrač, onaj koji je osvojio ono što niko nije mogao, kanjon Nevidio.

Mladi tim Caradušanaca bio je čarolija, putujući cirkus. Uvek smo igrali na tuđem terenu, jer svoj nismo imali. Naš teren je bio ulica. Dragan Vučinić, Miško Jauković (kapiten), Tomo i Filip Filipovski, Stevo Matić, Savo Đukanović, Cika Janjušević, Miko Spasojević, Peća Milatović, Mijo Kovačina, Zemo Jovanović, Dragan Marković, Đorđe Makrid... U igru smo ulazili kao u vestern. Naša je drskost bila kao zatišje noža, blistala je na suncu.

Lirskim skokom unapred preskočiću sva školska, međuškolska, dojuniorska, juniorska takmičenja koja je osvojio moj razred, moja škola, moja gimnazija... Jer meni je od povesti milije sećanje na VII2 (Puco Milović, Mališa Maksimović...). Na one dečake koji su za jedan dan organizovali turnir škole, odigrali sve utakmice, od jutra do sumraka, pa sve pare potrošili u poslastičarnici i otišli u kino. A sutradan bili na raportu kod direktora. Na igre na obali Zete, plaža Manitovac, na igre u sali starog bioskopa sa crnim olajisanim podom, na igru uz mesečevu svetlost, mlad mesec i pun mesec, na košarkaškom igralištu kod Gimnazije, a sat je već odavno (bio) prevalio ponoć. I igre po letnjem pljusku i dubokom snegu. Kiša igri daje otmenost, a sneg lakoću. Ja sam, bio, sneg u sedlu.

I leto 1967. u Nikšiću. I ja sam ušao u 17. leto. I naš tim Karioke – ime i izbor igrača, to je bila odluka i to je bio posao kapitena Draga Krcunovića. Ekipa besprizornih sa asfalta. Nikad nismo igrali zajedno, ali znali smo se po srodstvu. Bratstvo po nesanici. Karioke – krugovi, ili divlja horda. Delili smo hleb i san. Od geometrije (božanskog) kruga pravili smo nekad kvadrat, a nekad arabesku (i uvek jednu noć iz 1001 noći), a onda je išao poslednji pâs... i gol. Bili smo sigurni kao ura, kao peščanik, drski kao borci noževima, u predgrađima Buenos Ajresa. Sećam se da smo u polufinalu protiv Stančara gubili 5 : 3 na sedam minuta do kraja. A nigde žurbe, nigde straha. Kazaljke na satu pokretao je naš dah, i moje srce, i stigli smo do 6 : 5. Naš napad ličio je na konjicu koja prelazi reku. Svaki igrač je mogao dati odlučujući gol. I dao je. To je savršenstvo kruga.

Finale sa Straševinom (tim profesionalaca, igrača Sutjeske i Čelika, trostruki pobednik turnira). Pred finale nisam menjao ritam. Pre podne odlazak na reku, na plažu Manitovac, pa pola sata na Zidu (kultno mesto u našoj ulici) i odlazak preko trga, po dijagonali, na utakmicu. Stadion malih sportova, u senci parka i groblja, crkve i Dvorca kralja Nikole, bio je pun kao nar. Bilo je gledalaca iz Dubrovnika, Beograda, Cetinja, Splita, Skoplja i Kotora. Reći ću samo rezultat (6 : 2) i sastav Karioka. Zoran Matović, Sreten Đurišić, Dragan Međedović, Žarko Perunović, Mikan Asović, Radoje Šturanović, Murat Adžajlić, Drago Krcunović i ja. Pobedila je ulica, i trg, i grad. Nikad više nismo igrali zajedno, i ne treba.

Te godine, maj u Subotici na turniru gradova – Kranj, Bitolj, Niš, Rijeka, Split, Gornja Radgona, Slavonski Brod, Zagreb, Priština... – Dragan Vučinić, Vlado Komnenić, Gašo Vukajlović, Mijo Striković, Murat Adžajlić i Šturi Šturanović prošetali su se do finala. Furiozno i otmeno. Ja sam bio potrebniji košarkaškoj ekipi (Željko Cerović protiv Vinka Jelovca...) i sâm sam odlučio da igram samo u finalu. Protiv Radničkog iz Niša na kraju utakmice bilo je 1 : 1. Penali... Ja sam bio poslednji u seriji. I pobedili smo. Penal ili tišina, kad čuješ tišinu u srcu. To je prvi turnir u malom fudbalu koji je jedna ekipa iz Nikšića osvojila u državi mog detinjstva, moje mladosti i moje smrti.

Na Paliću sam tog maja video Hidegkutija, centarfora čuvene mađarske konjice. A na violini je svirao Rajta Janoš, u noći mladog meseca. I svirali su segedinski citraši. Žunja... hor je pevao u Čantaviru. U Subotici smo gledali i Skala Gvozdenovića u dresu odbojkaške reprezentacije Jugoslavije. I Danilo Kiš je rođen u Subotici. I Kiš je tad po crnogorskoj liniji krvi pomogao da pobedimo u finalu...

I leto je, i ja se vraćam u svoju ulicu... U toj ulici ja više nemam nikog i imam sve.

I ja, ulični Odisej...

Go to top