Rođen u Sarajevu 1961. Završio studije književnosti. Radio kao novinar, urednik, priređivač, promotor… Piše poeziju, prozu, književne prikaze… Suvlasnik je izdavačke i knjižarske kuće Buybook.

Objavio knjige: Lutke (pjesme); Otkazano zbog kiše (pjesme i priče); Između dva pisma (pjesme i priče); Sikamora (priče); Šumski duh (roman); Ljudi koje su na krilima donijele guske (priče); Leteći Beograđanin (priče); Dekle na cesti (priče); Zimski zagrljaji (priče); Priče iz rasejanja.

Dobitnik je domaćih i regionalnih književnih nagrada za priče i roman. Zastupljen je u antologijama i prevođen na strane jezike.

Živi u Sarajevu.

 

G O R A N I

Goran Brkić i ja upoznali smo se u lokalnom parkiću, u fazi kad  čovjek iz puzećeg prelazi u stojeći stav. Više u stvari namirisali. U parkić su zalazili  penzioneri  i smješkali se životu što se upinjo da prohoda. Pred tom publikom smo se naprezali čineći ono ono što će jednom postati automatika. Jedva da smo prije nešto više od godine izašli iz majki, a sad se borimo da nam skroz ne uzmaknu. Pa ih stežemo i cimamo. Usmjeravamo tamo gdje bi htjeli.

Brkina mama je bila radnica u fabrici piva i kvasne industrije, a otac ništa. Napustio ih je pa je po mjerilima komšiluka brisan iz postojanja i evidencije. Dok se opet ne vrati.  Sjećam ga se kako silazi s bordo jave i nestaje u  zgradi s tobolcem punim  štapova za pecanje. Sjećam se i kako za njim poskakuje  Brka, ošamućen od sreće što je vožen na motoru i što će jesti prženu ribu.   

Do polaska u školu Brka i ja smo na stotine sati proveli zajedno. Prvih dana škole za nas se lijepi i treći Goran, Goran Radivojević, kojeg takođe za ruku dovodi majka i prepušta životu, a u višim razredima i četvrti. Goran Miljković. Učiteljica Žiža, jedva veća i teža od prosječnog djeteta, puši u učionici i navikava nas na otrove. Nastavnik Dragan  čita „Mačka Čarlija“ i „Belu grivu“. Iz Hadži Prodanove godinama u školu polaze dva Gorana, a za njih se na uglu Save Kovačevića i Trnske kači i treći.

Brku i mene život nabaci na razne šine. Svako se zajuri u svom pravcu. Ja postanem donekle poznat pisac,  Brka čuvar fabrike u kojoj većinom rade žene. Ljeti neke ispod radnih mantila ne oblače ništa...  

U svoj kraj hodočastim svakih nekoliko mjeseci. Dolazim čak iz Sarajeva. Pokušavam od njega stvoriti literaturu. To je težak posao pun uzaludnosti.  Što bi se neko unosio u moj kvart kad već ima svoj?  

Moje i Brkino prijateljstvo se razgorilo čim smo se sreli na ulici posle trideset  godina. Mladu zgodnu ženu, u petom mjesecu trudnoće, dovukao sam do Beograda da ga pogleda mojim očima. I ništa. Nije ni nogom kročila na njegovo tlo. Ostala je u kolima da me čeka.  Srbiju doživljava  kao  grubu vunu na golom tijelu. Ne shvaća šta ima tu toliko da se voli.    

 „Ma, jel se to Lesi vratio kući, aaa?“

Ljubimo se i tapšemo.

„ Pa, čoveče, šta ima novo“, počnem, ali onda brzo dodam: „O izvini, vido sam čitulju prošli put na banderi. Primi moje saučešće, brate, za majku.“

Rukujemo se. One bebe iz parka imaju po pedeset  godina. A jedna je ostala bez mame. Ja svoju zovem skoro svaki dan. Čim se ne javi, pomislim da je umrla. To me spopalo od kad je napunila sedamdeset. Sad joj je još šest ili sedam više.

„Milka je bila dobra žena, dobra majka“. To bi rekao i da nije, ali stvarno jest.

„Mučenica“,  mrmlja. Oči mu pune suza. „ Nije zaslužila takvu smrt“.

Stanka. Na čitulji piše samo kad je neko umro. Ne kako. Brkina mama je bila  starija od moje, pa sam pomislio da su joj presudile godine, ne neka nesreća.

„Ako ti je teško, brate, ne moraš dalje. Svakog to čeka. Godinama se pripremam za Belinu smrt, a kad to jednom dođe, ne verujem da ću biti  spreman.“

„Pozdravi tetka Belu Mnogo je bila lepa žena.“

„Oću.“

„Ma, Milka je ... Strašno se namučila moja keva.  A tako glupo ode.“ „Pa kako, bre, glupo?“

„Kako ...“ , kaže pa zastane, kao da uzima zalet.

„Sećaš se onog Jovića harmonikaša? Onog što se u vojci oženio Bosankom.  Nije nam dala da u cipelama ulazimo u kuću. Tako ga je u jednom potezu oslobodila drugara.“

„I prljavštine. Aha, sećam se Jokera.“

„E, njegov ćale pravi neku brlju na placu u Bečkoj i s njom opija komšiluk.“

„Pa nije valjda i Milku navuko na brlju!?“

„Ma jok, bre, ona nikad nije pila alkohol. Samo je pivom prala kosu. Mogla je s posla da dovlači gajbe da je tela.“

„I!?“

 „I kreten je ubedi da je šljiva od pedeset gradi dobra za sve boljke, i fizičke i duševne. Tek smo renovirali bili gajbu. Stavili nove prozore što dihtuju, vrata, kvake, kupatilce, sve, tuš kabinu s gumom da se ne polomi  i tako to. Kupili plazmu. Keva čistila kolko je mogla za majstorima pa je spopala reuma i bol u kostima. Patila je od osteoporoze.  

„Iiii?“

„I uvali joj moron dve flaše rakije, jednu proda, drugu da na poklon. Kaže joj  da s njom natopi zavoje i umota se u njih. Da ne štedi ni na čemu... uf.“

„ Keva ode dole u apoteku, kupi sve zavoje što imaju, nadoji ih rakijom i obmota se ko mumija. Po receptu kretena tako je trebalo da leži sat vremena, pa da ustane zdrava i preporođena. Imala je samo jedan porok moja Milka – pušenje. Nije mogla više od pola sata bez cigare. A prozori zatvoreni, novi. Dihtuju ko ludi. Mogli bi i na podmornicu da se stave.“

„I uzme upaljač i kres!“ skoro viknuh.

„Pa da. Zvali me na poso. Dojurim. U zgradi vatrogasci, policija, stan se dimi i miriše na zagorelo meso. Užas i pakao. Od keve ništa. Greota.“  

Vozim malo posle prema hotelu „Park“. Tamo smo odsjeli. U apartmanu za mladence. Tu sam, u skladu sa ambijentom i obavezama, pažljivo baratao sa svojom trudnom ženom i dovodio nas do vrhunca.

Ne ruča mi se. Samo mi se naprosto diše i grabi vazduh. Džip crne pogrebne boje otmeno huči ulicama mog djetinjstva. Za pola vijeka sam od Pony bicikla i mopeda uznapredovao dovde.  Još mi ni mama nije umrla. Jednom ću se umjesto snagom hvaliti  svojim boljkama. Tako je s hvalisavcima. Henrija Milera je u naručju nosila mlada, jaka žena i namakala ga u bazen. Bilo mu je skoro sto godina. Od srca se smijao svojoj sudbini i to u kameru, za pokoljenja. Iz zgrade pored koje prolazim na revers sam pozajmljivao njegova djela, uvezana u vražju kožu.

„Sve sam čula“, tiho kaže moja žena. Pojas joj blago steže stomak u kojem je beba sklopljena poput džepnog nožića. „Pa ovdje na svakom ćošku vreba nesreća. Hoću kući“, kaže.

Zamišljam staricu umotanu u pijane zavoje kako bukti. Da su prozori bili otvoreni ili bar porozni, alkoholna para bi našla sebi put. Ali nisu. Da Brka nije renovirao stan, ali jeste.  Vidim ga nad ugljenisanom majkom koju sam hiljadu puta pozdravio u životu.  Na recepciji me pitaju do kad mislim ostati. „Do smrti“, kažem, premda ću poći već sutra.

 

KAZANOVINE OSPICE

        Mojoj ženi Leni

 

  1. septembra 2011., oko sedam popodne, ugledao sam prvi put svoju sadašnju ženu. Ovo doba u danu muslimani zovu akšam. U to doba lakoća spopadne i mene pa više klizim nego hodam ulicom. Odmah, po susretu, isplivao sam iz mrtvila u koje tonem kad mi blizu nije neka zgodna žena. Veći deo svjesnog života proveo sam okupiran njima. Sa ženama, protiv žena, uz žene! One su ozbiljno ugrozile moju inteligenciju, pa i karijeru. U školi, i osnovnoj i srednjoj, te na fakultetu, teško sam učio i shvatao jer su mi u glavi uvijek bile one. Znanje je u mene jedva ulazilo, tiskajući se i uvlačeći poput debelog pisma u tijesnu kovertu. Patio sam donedavno od tog drevnog nagona preko kojeg se vrsta širi i održava i jedva našao lijek.  Ili, pošteno rečeno, lijek je našao mene.

Čim se ruka moje buduće žene ugnijezdila u mojoj i malo odstojala, iz nje se u mene nešto ulilo i tu je i danas. Šta je to, ko je to i od čega je, nemam namjeru da objašnjavam. Prije toga sam, u skladu s dogovorom, tražio  po naselju broj zgrade u kojoj živi. Kad sam nabasao na tablu s brojem 27, nisam slutio šta me gore čeka. Priče o prijatnosti daleko su nezahvalnije od priča o neprijatnosti. Ima više drame u prolazu noža kroz kožu, nego u njenom milovanju. Ova priča će biti o milovanju.   

Prema adresi na kojoj već tri godina sretno živim pošao sam čist, namirisan ali čudno obučen: sandale na čičak, bermude na čičak, košulja na čičak! Za vrijeme skidanja soba je odjekivala od cijepanja, kidanja, čupanja što graniči s bijesom. Sličan zvuk pravi široka, samoljepljiva traka dok se otrže s paketa.  Godinama to slušam na poslu. U Buybooku.

Ja obučen u odnosu na ja golog već je prelazio u prošlost. Rastezao sam se, namještao i pararadirao svojim atributima. Starost me blago golicala perima, podsećajući na sebe. Na ono što me čeka. O, nek mi svaka bolest  bude prijatelj i nježno me osvoji! Ja bih s mišićima i u grobJ 

Nekoliko sati poslije, s podsmjehom smo gledali na gomilicu moje gardarobe smotane u punđu. Sve je bilo u nijansama sive. Raspoloženje i jedva prolazeća tuga zbog razvoda i odvojenosti od djece priječila me da se oblačim jarko. Želio sam  i bojom  sugerirati svoje duševno stanje. Mnogi moji seksualni odnosi posle razvoda ličili su na komemoracije. Tulio sam kao kit iz dubine dozivajuć nešto. Dok nije došlo.   

Moja buduća žena je iz faze upoznavanja, rukovanja i odjeće, još lakše prešla u golu fazu. Embrio mog seksusa se formirao na erotskim danskim filmovima i po budžacima Beograda, gdje je  totalno razgolićavanje djevojke graničilo s nemogućim,  a njen u Danskoj. Tamo je u devetom osnovne na času seksualnog odgoja podučavana kako da bananu odjene u kondom. Nosila je i državljanstvo zemlje u kojoj je Šekspir zamišljao Hamleta. Skoro će ga dobiti i naša beba.  

Divno je kad se nađeš s druge strane stida s nekim ko ti paše kao najfinija rukavica. Divno. Poslije namačućeg, uvodnog poljupca i  milovanja, dobrih deset minuta sam je lizao izvodeći zvukove  kao kad mljackaš i srčeš vruću supu. Dok smo se spajali stidnim dijelovima  i svršavali uglas, znao sam da se iz plićaka otiskujem u ozbiljne vode. Nešto je, ne zemljotres, zanjihalo luster u obliku korneta...

Našao sam se opet poslije dolje, ali s prislonjenim uhom, ne više ustima.  Odmarao sam na strogo izfriziranom Venerinom brijegu i osluškivao šta se ispod kuha. Dječak ili djevojčica?! Bolje djevojčica.

Poslije sam kao na federima odskakutao u kupatilo i zapišao teritoriju. Švenkovao sam pogledom po kremama, melemima, kupkama; mirisima i uljima. Mala, rozikasta četkica okrenuta zidu, čamila je sama u čaši. Živio sam u kući u kojoj ih je bio snop. Moje odavno tamo nema. Držim je kao penkalo u džepu. Pa gdje se zadesim. Gde se potpišemJ 

Na vratima kupaonice stajale su dvije vješalice. Na njima je kurzivom pisalo his i hers. Na zakački za njeno visilo je nešto lako i tanko što se prigrće posle kupanja, a na njegovom ništa. Kuka je čekala mene. Vešaj se sokole! Navuci na kandze najmekše rukavice pa u boj! Ljubav  mirisem nadaleko i uvek je smatram slatkim ratom gdje se tuče ptičijim perima, a mečevi se prave isključivo od somota i pliša..

Moja žena je dizajner. Na adresu joj u džambo sanduče pristižu  časopisi što daleko ljepše mirišu i šarene se od mojih književnih. Ono što nacrta i sašije. Ono što sašije povješa po manekenkama i prikaže na reviji. To su najljepši kadrovi njenog života. Moja žena i od obične zavjese na prozoru može zamisliti haljinu.

Nekad sam se pred polugolim i do bola uljepšanim ženama kočio kao zec pred farovima. Žudeo da ih pipam i budem pipan. Ali više ne. Stvarno ne. S plodom u sebi veličine malajskog konjića moja me je žena ispunila do vrha. Osjećao sam se kao izliječeni alkoholičar koji može slobodno razgledati flaše. I to razne.     

Te nedelje u septembru nisam  imao jasnu predstavu kod koga i zašto  idem i šta se očekuje od mene. Kad prvi put razgovaram sa ženama ne slušam što mi kažu, već kako zvuče. Slično se osluškuju i ptice. Dan prije 10. septembra 2011., kada sam preko telefona prvi put čuo glas svoje sadašnje žene i dogovorio se s njom da budemo na ti, odzvonilo je ravno dvije godine od kako me izbacila bivša. Šesnaest godina braka, poput šesnaest balona punjenih helijumom, pogubilo se nebom. Nešto je u našem udobnom i prostranom gnijezdu u kojem je bilo i tića  - puklo, otkačilo se, uradilo pjonnngggg. Tako čini zidni sat s visećim tegovima kad mu dojadi da služi i kuca. Bilo je i suza, po kakvoći gustih i zrelih,  ali ne i nade da ću seksu van kuće reći ne.

Ušao sam u jednu sobu, drugu, treću, da upamtim šta ostavljam. Za uređivanje stana smo dali malo bogastvo. Uz to smo imali pticu, psa i ribe. Nešto što leti, hoda i pliva! Da donese kući sreću.  I nije nam donijelo. Obećao sam joj bundu od nerca ako me pusti da je još malo varam. Crna ptica starosti je kričala i graktala „Požuri, požuri!“   „Kupiću je ja tebi, al' da budeš uz nas“, rekla je. Bilo je još ljeto, a mi smo pričali o bundama i krznu. Zamislih kako se kuhamo u njemu.  Djeca su tijelom bila tu, a dušama u kompjuteru. Pištale su i štektale igrice. Jedino je pas moj odlazak shvatao ozbiljno. Plakao je. Prečio mi put. Uvijao se oko nogu i saplitao me. Govorio nešto opominjuće na svom psećem jeziku. Ali uzalud. Ko zarezuje kućnog ljubimca i njegove vizije?! Noge su pošle niz stepenice i iznijele me na put. Neki glas naredio je da idem pravo, samo pravo.  „Pa kako ste mogli da drndate po tastaturi dok vam tata odlazi, bre?!“ zavapio sam godinu posle na dosuđenom mi vikendu. Djeca su gutala ćevape, a ja očima njih. Užasno sam patio ali i mijenjao ljubavnice. Svaku sam gnjavio pričom o svojoj djeci. One, moje ljubavnice,  bile su mi jedini terapeuti. „Pa mislili smo da ćeš za koji dan da se vratiš, tata.“ „Ili koju godinu“, rekoh!

Moja nekadašnja porodica, sa mnom na čelu, mesožderska je po vrsti. Hranili smo se svježim lešinama svih uobičajenih životinja predviđenih za jelo. Stan nam je mirisao na  meso i razne umake na bazi mesa. Danas, godinama posle, mene nova žena uči da brstim trave i jedem bića koja ili lete ili plivaju, nikako hodaju. Dnevni unos suncokretovog ulja može se nakapati u oči dok se maslinovim, lanenim i ćurokotovim, izdašno oblaže iznutra. Od sprava jedino se ima sokovnik -  lijepo čudo što muti sve sa svačim - i kućni bicikl. Kobasici je, osim onoj u gaćama, zabranjen pristup.  Jutrom mi nova žena prinosi sok i moli me da joj priznam ako me nešto i najmanje boli. Pokazujem na ono ispod pupka i keslam se od sreće. Majmuni su mi rod. Imamo već bebu, školski lijepu i zdravu bebu rođenu bez poteškoća, a beba treba  u vrtić, škole, fakultet, pa i pred oltar! Ko će je pratiti? Ja, ja, ja.     

I, što se kaže, svaka bolest ima svoj kraj. Nek se ova moja zove Kazanovine ospice. Boginje bi zvučalo prejako. Od ospica sam  dugo i bezazleno bolovao ne htejući  se liječiti. Zbog toga sam kao loptica u fliperu bacan na sve strane.  Sada sam do koljena u starosti. Osjećam kako mili i privikava me na sebe. Jednom kad me nadvisi, ja ću voljeti  ovu istu ženu a i ona mene. I nemoj da me iko liječi od tog.

Go to top