(1999, Bijelo Polje). U književnost ulazi na prstima. Da ne bi probudila usnule velikaše. Smatra da su tekstu, kao i djetetu, potrebna oba roditelja. Nema objavljenu knjigu.

O ČEMU SI HTJELA DA MI PRIČAŠ…

Evo me, rekao sam i sjeo pored nje. Nikada mi neće biti jasno zašto žene sa plavom kosom prave te lokne. Valjda im je dovoljno što su plave. Smetao mi je dim dim cigarete koji je išao pravo na mene. Ona je jedva čekala da počne, okrećući, u suprotno, točkić na nekom crnom upaljaču. Kaže da se tako neposredno oslobađa onoga iz nje.

Slušam, rekoh joj. Ona tada podiže pogled i zagleda mi se pravo u oči. Klimnuh joj, sa osjećanjem zelenog svijetla na semaforu. Bilo mi je žao tog sirotog upaljača, zato joj ga uzeh iz ruku. Govorio sam sebi kako moram da je slušam, rekao sam da imam vremena i bez obaveza sam, tako da sam sam sebe uvalio u ovo. Otprilike, govorila je o nekom nedostatku u njenom društvu. O nekom liku, konkretno. Neka djevojčica iza umazala se sladoledom, zato plače jer je uprljala haljinicu. Majka je čisti, nervozno. U trenutku sam skontao da me pita šta mislim o tome. Kazao sam da mora da završi da bih imao cjelokupan utisak. Ispravljam se i usresređujem se na nju. Gledam je u oči, slušam je. „Nemam kome bilo šta... za bilo kad, kad god, nije htjela a mogla je, nisam razmišljala tako...“ Slušam je, slušao sam je; čovječe, slušaj je; ne bih mogao da nosim ovoliko čaša da sam konobar. Uh, gledam u cjenovnik i umišljam kako vidim bilione bakterija koje gmižu po njemu. Najgore je zamarati ljude stvarima koje tog trenutka za njih nemaju ama baš nikakav značaj. Najgore je.

Pružio sam joj ruku i malo se podigao. Zahvaljuje se na divnom razgovoru i kaže kako sam joj baš pomogao, i kako joj je sad mnogo lakše. Mora da stigne u vrtić, po djecu. O čemu si htjela da mi pričaš? Bila je već daleko, a ja nijesam bio siguran jesam li to uopšte izgovorio ili samo pomislio.

O čemu je htjela da mi priča...   

 

Go to top