ARHIVA ANTIBARBARUS

(1979, Pavino Polјe). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nikšiću (Odsjek za srpski jezik i književnost). Objavio je dvije knjige: Krivotporene pjesme (2011), Priče o malim i velikim čudima (2013, sa Kemalom Musićem)

ЛОРД БЈАНКОН И ЊЕГОВА ЦРНОГОРСАКА СУДБИНА        

Лорд Бјанкон, у смијешним годинама с почетка двадесетог вијека, самоувјерено је носио жућкасту пелeрину, а испод ње два мала револвера. Пелерину је, сјећао се тада још увијек пјешадиски капетан Лонело, купио од једног тужног Цуце, повратника из Америке, кога је лорд, сасвим случајно, срео на жељезничкој станици у Бечу. Црногорац је меланхолично толковао о рано преминулом оцу и анархистима који су тих смијешних година правили дар-мар по европским градовима – који су, опет, држали до статуса метрополе. Пиштоље, мале, николоване, на добош и са корицама од слоноваче, наслиједио је од лорда Бјанкона Старијег и њима се веома поносио. Кад би се изнервирао, а то се дешавало само онда кад би неко веома неумјесно оспорио британске интересе на Црном континенту, вадио је те мале пиштоље из дискретних футрола, и закрвављеног погледа, псовао на језику својих предака, петроградских Јевреја.  

Једном је девет стотина дана лутао свијетом, из научних разлога, ослушкујући на колико начина могу цвјетати руже. Вратио се са неколико ожиљака и без икаквог знања о ружобиљу. Послије је покушао да напише двотомно дјело са називом „Путописи ружокрадице“, али је одустао, дошавши до закључка да је језик сасвим немогућ инструмент исказивања свега онога што се односи на вријеме и лутање. Све своје богатство, које се процјењивало на неколико милиона фунти, завјештао је, током сумануте 1930. године, Николају Камгорском, иначе медикусу, који је тврдио да може излијечити све облике главобоље и запаљења зглобова.

Умро је, напрекочас, од упале мождане коре, у Колашину, 8. марта 1942. као једини пријатељ, нама од раније познатог, италијанског вишег официра. Желио је мој несрећни amico Бјанкон, са нијемом тугом размишљао је мајор Лонело, да види рат уживо.

КАКО ЈЕ МАРИЈА ИЛИЋ ПОСТАЛА СВЈЕСНА СВОЈЕ УЛОГЕ У СВИЈЕТУ

Прича о њој би могла да почне непосредно прије бомбардовања Дрездена, а да се заврши другога дана чернобиљске катастрофе. Да је живјела у Латинској Америци звали би је доња Илик, и могла би, само ако би хтјела, ући у малу сторију имагинативнореалистичке дискурсивности. Сви који су је познавали о њој су много више слутили него што су знали. А знали су да јој је отац изашао из рата као авијатичарски потпуковник, а да јој је мајка, плашљива и риђа, некада била штићеница Завода за напуштену дјецу у Солуну. Оно што нијесу знали могло се свести на лоше формулисану синтагму: била је глобално значајна, а да то није могла ни сањати. Марија Илић, коју су пријатељи звали Марик, на снове је могла уложити све своје новце зарађене у фирми која се бавила транзитном трговином медицинског материјала.

Марија Илић, држављанка Сједињених Америчких Држава, са пребивалиштем у Њујорку, испоставиће се, у афери која ће свега на неколико дана уздрмати јавност, одржавала је блиске везе са двојицом руских дипломата који су током седамдесетих година прокријумчарили вискија и аутоматског оружја толико да се могао напити и наоружати  континет који је као и она вјеровао у снове. Тог дана кад је америчка јавност сазнала за овај догађај, у барској луци, у мутвагу Балкана, вршен је претовар два брода, крцата конзервираним „калашњиковима“ и фалсификованом пратећом папирологијом уредно окићеном печатима МИП-а СССР-а. По достављеној документацији бродовље је превозило санитетски материјал за избјеглице које су мјесецима чекале помоћ на обалама једне афричке државе, која ће ипак, неколико година касније, промијенити име и постати потпуно безопасна за свјетски мир и поредак.

Пуковник Илић, одликован ветеран из Другог свјетског рата и талентовани логистичар из вијетнамске кампање, тога јутра, када су хапсили његову ћерку, расправљао је са супругом о потомцима свих оних који су заборавили завичај.  Био је зајапурен и кроз маглу се сјећао свог ђеда Илије кога је видо само једном, у Трсту.

Било је прољеће. Агенти су упали наоружани и у пратњи крволочних паса сасвим тајне расе одгајаним у брдима централне Монголије. Марија Илић читала је „Црвене ритмове“ Х. Л. Борхеса и није знала шта да каже на упад људи који су јој презиме изговарали са невјероватно тврдом артикулацијом гласа „ћ“, на који је иначе била необјашњиво поносна. Као што рекосмо, било је прољеће, које у Њујорку, тако далеко од свијета, долази изненада, идеалистички, са малом грозом непролазности.

Умрла је у тајном кампу Централне информативне агенције, негдје на периферији Канзаса, два дана послије нуклеарног инцидента послије кога је небо над Европом пукло на шест мјеста.

ПЕТАР МИЛИЧКОВИЋ, УЧЕНИК

Кад му је отац извршио самоубиство Петар Миличковић је похађао четврти разред Прве београдске гимназије. Пријатељи његове породице, махом напрасно пензионисани официри, тјешили су га ријечима од којих му никада неће бити лакше. И послије којих ће се је увијек осјећати превареним. На сахрану, веома дискретну, без црногорског лелекачког церемонијала и разарајућих гласова тужилица, отишао у црном одијелу и бијелим старкама. Нико није примијетио тај, могло би се рећи, протест према не само очевој, него свим будућим, изненадним смртима, којих ће Петар Миличковић, у евиденцији од тога дана брижљиво вођеној, набројати безмало осамдесет. Касније ће човјека, који је одржао кратак говор, видјети, сасвим случајно, на тв-у, у хашкој судници. Имао је исти тај поглед: сјетан и благ.

 Његова дјевојка Сања, студенткиња друге године филозофије, од њега старија неколико година, опсједнута, како је вољела да каже: структуралним исходиштима свијета, стајала је по страни, надувана и достојанствена. Размишљала је, не без разлога, о сљедећем: Криза света постаје неизбежна чим се открије – или поново увиди – симболичка природа језика, или боље рећи, лингвистичка природа симбола. До тога данас долази под заједничким дејством психоанализе и структурализма. Дуго је класичко-буржоазијско друштво гледало као на оруђе или украс; данас ми у њему видимо знак и истину. Дакле, све што је у вези са језиком доведено је на известан начин у питање: филозофија, хуманистичке науке, књижевност.

Петар Миличковић, неких десет година касније, биће убијен, у класичној сачекуши. Крим техничари београдског МУП-а, у џепу његове тексас јакне, пронаћи ће, са хладнокрвношћу људи који су видјели све и свашта, десет грама хероина, џепно издање Црњансковог „Дневника о Чарнојевићу“ и фотографију савијену на четворо, на којој се је видио човјек у црном комбинезону, без ознака, и два војника холандског УМПРОФОР-а, са жутом таблом под ногама, на којој је писало Сребреница.  

КАТАРИНА МРДАК, СЛУЖБЕНИЦА БАНКЕ

У свему видљивом Катарина Мрдак је увиђала грешке које су вријеме чиниле појмом толико растегљивим да му није могла стати на крај.  Из будућности је предосјећала долазак двадесет и два праведника на којима ће почивати не опстанак него достојанство свијета. Понекад јој се чинило да ти њени ставови воде поријекло из младалачке лектире која је за тему имала лежерност далекоисточног погледа на свијет. Морална хипокризија, о којој се тих дана говорило без мјере и површно, увући ће је у размишљања без којих неће моћи да усни. Катарина Мрдак вољела је да размишља прије спавања. Да размишља и да грицка сјеменке. Њене колеге, осредњи грађани, помирени и без било какве инцидентности, у једноличности службеничког посла тражили су утјеху за своје животе. То су препоручивали и њој, док не буде касно. Она је на све то климала главом и ћутала, као неко ко зна да се сабирак понекад добија и множавањем.

Све се мијења изненада, рекао јој је дугогодишњи клијент код кога ју је увијек фасцинирао потпис позлаћеним „пеликановим“ пером.

Кад се вратила у стан, укусно намјештен и са зидом прекривеним књигама, насмијала се клијентовој примједби о изненадостима. Било је петнаест до шест, и знала је да јој прековремени рад нико неће платити.

Сасвим погрешно би било Катарину Мрдак, кредитног консултанта, сврставати у ону категорију људи који су склони борби. Тога дана кад је ушла у стан, пунила је четрдесет година и нико се није сјетио да јој честита рођендан. Од свега могућег осјетила је само самоћу, огромну.