Osnovne studije završio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu,  magistarske studije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Doktorsku disertaciju pod nazivom „Crna Gora kao ekološka država u javnom diskursu“ odbranio na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Objavio je knjige “Mediji i novinarstvo”(NNK Beograd, 2018), “Šum medija” (Civilni forum, Nikšić,2018), koautor knjige “Mediji, sport, medicina”(Pegaz, Crna Gora, 2012) kao i brojnih naučnih i stručnih radova u stranoj i domaćoj naučnoj periodici. Učesnik je više naučnih konferencija u  regionu (Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina). Dugogodišnji medijski praktičar i aktivista više medijskih kuća u Srbiji i Crnoj Gori. Član UNS-a. Autor petnaest dokumentarnih filmova.

Dugogodišnji novinar, TV-reporter RTS-a, urednik dopisništva programa “Ovo je Srbija”, glavni i odgovorni urednik TV Kanal 9 Kragujevac, vlasnik i urednik TV Lider travel, Kragujevac, Glavni urednik Novina Sjevera, Crna Gora.  Pedagoško iskustvo sticao je kao predavač u oblasti medija i novinarstva u realizaciji projekata inkluzije lica sa invaliditetom, Škole novinarstva projekta EU “Otvorena televizija”.

 

Kemal Musić, Nedokazive istine Lameka Ćisuma, 2017,

JU Centar za djelatnosti kulture „Vojislav Bulatović Strunjo“-Bijelo Polje

Pre nego što se upustim u analizu knjige Nedokazive istine Lameka Ćisuma podsetiću na jednu priču o čoveku koji je živeo u velikom gradu i kome je došao u posetu čovek sa sela. Da bi mu pokazao koliko je taj grad veličanstven, domaćin ga je odveo u muzej da vidi izložene eksponate i da pogleda pozorišnu predstavu. Pred polazak kući gost je komentarisao da mu se ništa posebno i nije svidelo a domaćin mu je rekao da nisu oni na “suđenju” već da je u tom “procesu” upravo gost. Priča je povezana sa gradom svetlosti, Parizom,  muzejom Luvr i koncertom kraljevskog simfonijskog orkestra. Promišljajući o istini podsetiću i to da je dokaz da je nešto istina u pravnom postupku kao i sam postupak iznošenja dokaza centralni deo glavnog pretresa, koji je sam po sebi glavni deo suđenja. U kontekstu nastajanja književnog dela autorski tekst romana Nedokazive istine Lameka Ćisuma je svojevrsno iznošenje dokaza putešestvija junaka Kemala Musića. Vraćajući se analizi Musićevog teksta citiram Ajn Randa koji kaže da Istina nije za sve ljude, već samo za one koji je traže. Ako to prihvatimo, a prihvatamo, onda za Kemala Musića može da se kaže da traži istinu i da, samim tim spada u pisce koji je traže. Istina je ideal kome teži svako ljudsko biće. Bar bi tako trebalo da bude. Toma Akvinski smatra da se govor naziva istinitim ukoliko je izraz istinitog saznanja. I za Musićevo pisanje se isto može reći. Na jednom mestu pokušao je da dokuči dokle dosežu mogućnosti proživljenih istina njegovog glavnog junaka. I, samim tim, umećem, poput najuspešnijih književnih stvaralaca zalazi u dušu običnog čoveka, suočenog sa sopstvenom istinom o brojnim pitanjima. O identitetu, o životu, o sebi samom, o bolu...

Uvodni pasusi knjige posvećeni su naizgled bezazlenim zdravstvenim tegobama i problemima u životnoj svakodnevnici, bolu u leđima. Međutim strah da mu jednog dana duša ne bude prazna gotovo da struji čitavim tekstom sve dok „kao balon, polako ne odleće u nebo“. Bol je, upravo, ono što, gotovo je sigurno pokreće čoveka na stvaralaštvo.

„Bol se, kao visoki napon, kreće od završetka moje kičme, niz desnu nogu, do vrhova prstiju. Od muke se pobadam na teme. Buncam. Ponekad sebe ne prepoznajem. Kad izađem iz tog stanja, počnem da pišem. Ponekad to glatko ide, a nekad po cijeli dan samo gužvam papire i bacam ih u vatru“.

Martin Hajdeger (Prevladavanje metafizike, 1982:30) smatra da bol, koji se mora najpre iskusiti i podneti do kraja jeste uvid i znanje da je nemanje nevolje najgora i najskrivenija nevolja što počinje da deluje tek onda kad dolazi sa najveće daljine. Po Hajdegeru nemanje nevolje se sastoji u verovanju da imamo u ruci ono što je stvarno i stvarnost i da znamo šta je to što je istinito nemajući, međutim, potrebe da znamo gde prebiva sama istina.

Intenzitet bola i uslovljava da li će papir sa tekstom biti zgužvan i bačen, samim tim i nepročitan ili će tekst biti publikovan. Musić se svojski potrudio da štivo ponudi čitalačkoj publici. I kritici! „Dolazio je i kritičar Čečo. Da me obiđe, ili da proveri te priče što izlaze iz mene. Da ih proturi kroz šake. Da im izmeri snagu“...

Život se, ponuđeno je u Musićevim pričama, može promišljati i tumačiti iz više uglova pa i onog filosofskog. Doduše, deo proživljenog gotovo svakog od nas  može da se sažme u rečenicu „zaboravimo da smo živi, dok je kuća u izgradnji“. Stara arapska poslovica kaže „kad je kuća gotova smrt dolazi“. Zato i projektovani Musićev zid „neće biti običan, već zid njegovih nemogućih i mogućih želja sa koga će videti čitav svet“ pa i ostatke „milion džakova cementa, petstotina hiljada drobljenog šljunka i tristotine i dvadeset šest hiljada i po armaturnih mreža“ što će mu dati šansu da ostane deo sveta, koji mu je dosadio.

Neka mi ovde bude dopušteno da primetim da autor ovozemaljski život poistovećuje sa pripremljenim terenom za izgradnju temelja nekog objekta. „Jametine nalik krateru...nalik jami u Ostronoši, za koju se pričalo da, kao magična, privlači svakog ko joj se približi na sto metara...pričalo se, u to misteriozno čudo prirode upala je volovska zaprega vukući neku dozlaboga dugačku gredu. Kažu da se zemlja samo otvorila i zatvorila. Posle kao da se ništa nije dogodilo...“. Iz iskustva znamo da kada nismo pored majstora ništa nam ne garantuje da će radovi biti i završeni. Tako je i kada pripremamo plac za izradu temelja kuće. I tu se uvek nađe prostora za „priče iz života“. Jedna od takvih je i priča „mašiniste“ iz autorovih „nedokazanih istina“.

„Uđem ja u moju fiću i krenem prema Kaševarima...Kako su pored puta stajale cevi velikog promera, mislio sam da su urađeni tuneli i hteo sam tuda da prođem. Dam gas i zaglavim se. Fića ušla celim prednjim krajem u cev, do pola vrata, i ne mogu da otvorim. Tu sam ostao sve do jutra, dok nisu došli radnici i izvukli me, pričao je mašinista“.

U prikazu knjige Nedokazive istine Lameka Ćisuma Radoman Čečović smatra da je autorov narativ, u stvari „upakovan“ u tri nivoa i  pojašnjava da je Kemalov prvi nivo fenomen priče i pričanja, priče o priči i priče u priči. Drugi nivo pripada pripovedaču, piscu Lameku koji kroz svojevrsnu dedalusovsku asocijativnost smišlja i domišlja sebe, svet i literaturu. Treći nivo je nivo fantazije ili fantastifikacije objektivne stvarnosti.

Za Radoja Femića štivo „(Ne)dokazive istine Lameka Ćisuma je svojevrsna umetnička analiza i umetnikovog savremenog identiteta subjekta.

Musić daje književni osvrt i komentariše prohujale godine kada je u njegovom kraju prugom prolazio i „otac svih nacija sa očima koliko nebo i rukama raširenim da sve ljude zagrli i privije na grudi“.  Džaka, danas kada je prošlo „vreme štafeta, sletova i recitala i onih što su sa njim u lov išli i divili se njegovim lovačkim sposobnostima, sada se kunu da su ga oduvijek mrzjeli, da ga vidjet nijesu mogli. Sada se nadgornjavaju ko će bolji biti novom gospodaru. Demokratija je to, jarane“ razmišlja Musićev junak.

Isti taj Džaka, u prikrivenom nerazumevanju sveta kroz dramske izraze poput montiranih filmskih kadrova i tekstom koji podseća na slike režirane  metaforama, metonimijama, ukratko, ukupnim ljudskim vezama, u tekstu se poetski  učvršćuju, i oblikuju  jednog žitelja i grupu ljudi jedne male a tako velike zajednice. Ničeovsko “vrzino kolo” ljudi koje on filosofski proučava i u tom razmatranju tvrdi da ljudi “nisu za istinu”, ipak, ponovo nameće potrebu da se istina tumači jer život ima posledice ako neko nije u pravu. Pogrešni  lekovi mogu da izazovu smrt. “Od majke sam naslijedio visok krvni pritisak…Kad mi je ljekar to rekao, uplašio sam se… Sjećao sam se kako je majka danima ležala u bolnici zbog pritiska, tog tihog ubice koji ju je godinama mučio, i kako sam sa strepnjom gledao u njeno blijedo lice...

Pri kraju mog promatranja ostaje da se poslužim jednom proverenom metodom u definisanju određenih pojava. Ovde Musićevog teksta i njegovih “nedokazanih istina”. Najbolje da definišem ono što jeste je da pokušam da to dokažem  onim šta nije. Istina nije nešto što je jednostavno i razumljivo. Musićeva knjiga nije jednostavna a da bi se i razumela treba je sagledati iz više uglova.  I više puta je prelistati. Istina nije nešto što je obimno. Kemalova knjiga nije opširna. Istina nije uslovljena time kako smo nešto o nečemu saznali. Proživljeno Lameka Ćisuma čitaoci će iščitavanjem i naučiti. S pravom se pitam da li je istina njegovih junaka, pa i njegova autorska, dokazana ili ne? Pitam se i da li će čitaoci imati želju da promišljaju o postavljenim pitanjima  nakon čitanja (ne)dokazivih istina Lameka Ćisuma. Uz podsećanje na početak ovog promišljanja dopuštam da napišem i kažem da je postojao jedan čovek koji je, sada iz grada došao na selo. Domaćin ga je poveo da obiđu imanje, mašine. Pogledaju kako je rodilo voće i da čuju kako u obližnjem šumarku cvrkuću ptice.  Pred polazak kući gost je komentarisao da mu se sve to svidelo.   Domaćin mu je rekao da nisu oni na suđenju već da je u tom “procesu” upravo gost. Ovde ukazujem na “tačku dodira” koja povezuje  čitaoce, mene i roman Kemala Musića. U jedno sam siguran. Istina bi trebalo da bude nešto što je objektivno tačno. I nije slučajno što viđenje ovog, javnosti ponuđenog, Musićevog sočinjenija Nedokazive istine Lameka Ćisuma ispisuje gore potpisani, u (ne)dokazivanju istinitog shvatanja i razumevanja. Mogao bi to da bude lično  Okrim Ćiveljvokaj.

 

Napisao sam, Kolašin, 17. 2.

 

Go to top