Ibrahim Hadžić: Moja nemoć da bilo šta spriječim, iscurila je na uši

 

Piše:

Tomislav Marković

Ibrahim Hadžić je čovek mnogih talenata i interesovanja: pre svega veliki pesnik, ali i leksikograf, prevodilac, istraživač prirode, mikolog, a široj javnosti je poznat i kao dugogodišnji urednik legendarnog Školskog programa Televizije Beograd. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, između ostalih i nagrade "Risto Ratković" za knjigu Duge senke kratkih pesama. U sklopu nagrade koju dodeljuju Ratkovićeve večeri poezije nedavno je objavljena i najnovija Hadžićeva knjiga Maternji jezik koja je napisana na dijalektu pesnikovog rodnog rožajskog kraja.

Hadžić govori o svojoj novoj knjizi – zbirci realističnih prizora i stvarnih junaka - koju je stvarao kao nevidljivi zapisivač, o problemu traženja identiteta i o tome kako se može biti Crnogorac i musliman, o čudesima prirode koja je otkrivao u svojim prirodnjačkim istraživanjima, o posledicama mračnih devedesetih, o diskriminaciji i proganjanju svega drugog i drugačijeg, o velikim piscima koje su nacionalisti i plitkoumni poznavaoci književnosti gurnuli na marginu...

  • Vaša nova zbirka pesama Maternji jezik značajno se razlikuje od ostatka Vašeg poetskog opusa. Dok su sve ostale Vaše knjige napisane standardnim jezikom, u ovoj knjizi posegli ste za jezikom rodnog rožajskog kraja, za jezikom kojim ste govorili u ranome detinjstvu. Kako ste došli na ideju da napišete takvu knjigu? Da li je sakupljanja građe za Rožajski rječnik uticalo na nastanak ove knjige?

Da se razumemo, to nije nikakav strani jezik, već lokalni jezik, slovenski jezik, jezik pun lokalizama i turcizama (nekada vrlo zanimljivih i prastarih), jezik koji se uz određena odstupanja može pratiti na celom prostoru pod kojim se danas podrazumeva teritorija Sandžaka. To je jezik moje majke, odnosno moj maternji jezik. Nažalost, premišljajući se da li da za života objavim ovu knjigu ili da ostane za neke eventualne, buduće istraživače mog dela, pretekli su me ovi iz Ministarstva prosvjete Crne Gore koji u nedoumici kako da nazovu jezik koji se uči u crnogorskim školama (jer to je politički, a ne lingvistički problem), a da ne povrede ni jednu nacionalnu skupinu, nazvaše taj jezik - maternji jezik, baš onako kako sam ja bio nazvao rukopis svoje zbirke pesama. Naravno, nismo u koliziji, oni će jednog dana odustati od tog naziva a ja nikada.

Sakupljanje reči za moj Rožajski rječnik svakako je bilo podsticajno. Negde se u mojoj glavi napravio spoj između onoga što sam od studentskih dana beležio, a to je zavičajna leksika, i jakog pesničkog poriva: kako od toga napraviti književno delo, pitao sam se. Ta leksika zahtevala je udahnjivanje života u reči koje su mrtve, trebalo im je dati pesnički izraz, atmosferu, priču. I tako, za dve-tri godine pisanja (1998. do 2001), nastala je zbirka Maternji jezik koja je opremljena vrlo iscrpnim rečnikom manje poznatih reči, u kojem je dato poreklo reči uz tri vodiča: Abdulaha Škaljića Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Bratoljuba Klaića Rječnik stranih riječi i I. Hadžića Rječnik rožajskoga govora.

U završnom tekstu moje zbirke, tekstu koji nosi naziv Kompljuter, zapisao sam o rožajskom govoru sledeće: To je jezik miješanog ijekavskog i ekavskog dijalekta, jezik sa puno gramatičkih nepravilnosti, jezik sa brojnim lokalizmima i tuđicama, jezik sa umekšavanjem suglasnika l i njegovim obaveznim pretvaranjem u lj ispred vokala i i e.

I još Tomo, da kažem ovo, a u vezi Tvog prvog pitanja: ja nisam otkrio rupu na saksiji. U Hrvatskoj lokalizmi imaju ravnopravnu poziciju sa standardnim hrvatskim jezikom. Recimo Krležina zbirka pesama Balade Petrice Kerempuha je napisana na kajkavskom, tako i Ognji i rože Ivana Gorana Kovačića, pa pesme Mate Balote itd. Danas se u Hrvatskoj štampa časopis Kaj na kajkavskom.


U Srbiji imamo puno lokalizama u delu Bore Stankovića, pa Dragoslava Mihailovića. Matija Bećković je posebna priča: suvereni je vladalac crnogorštine. Njemu se to daje za pravo, a drugi, drzne li se ko, platiće ga, biće totalno pesnički potopljen.

  • Pošto govorimo o unutrašnjem i spoljnom „izgledu“ zbirke, objasnite nam ilustraciju sa korica. Da li ona ima neke veze sa naslovom i sadržajem knjige?

Prilikom pripreme knjige za štampu, došao sam na ideju da bi na koricama najbolje pristajala poznata Kembel supa Endija Vorhola. Ta čuvena konzerva (malo izmenjena u odnosu na original i sa drugim sadržajem), bila je idealna za čuvanje jezičke arheologije, artefakata, odnosno jezika moje majke. Evo te jezičke i vremenske kapsule s korica knjige o kojoj govorimo.

  • Sve pesme u knjizi napisane su iz perspektive žitelja Rožaja. Kako veli Sinan Gudžević u pogovoru, "te su pjesme najčešće monolozi pogođenih ljudi". Čitalac često ima utisak kako čita ispovesti Vaših suseda, prijatelja, rođaka, kao da ste Vi samo pribeležili ono što ste slušali oko sebe. Naravno, to je varka koja samo govori u prilog Vašoj spisateljskoj veštini. Da li je bilo teško postići taj efekat autentičnosti?

Ja ću, Tomo, parafrazirati Tvoju prvu rečenicu iz ovog pitanja: Sve pesme u knjizi napisane su iz perspektive moje majke a ona je, naravno, žiteljka Rožaja. Ta ličnost, tj. moja majka, personifikacija je svih žena rožajskog kraja, pa i šire: pokazuje materinsku brigu prvo za svoju decu, pa decu njihove dece, pa brigu za komšije i rođake, na kraju opštu brigu za opstanak tog naroda (čitaj muslimana). U njen monolog povremeno uskaču i drugi, no ni njihova priča ne razlikuje se od njene priče: svi su oni na vetrometini (Ode nas more svako sprštit ka tahtabu,/ I zapaljit ka šuškor), ali nisu od straha i brige izgubili osnovne ljudske kriterijume, oni hvale i drugog kada je dobar, oni pozivaju na mudrost i realno sagledavanje svoje pozicije pa znaju da kažu: nikom ne svijetli do zore.

U celoj stvari ja sam bio nevidljivi zapisivač, čovek iz prikrajka koji osluškuje i pravi izbor onoga šta ću zabeležiti a šta nije vredno pažnje. Ta pozicija izvanredno mi je odgovarala, ponašao sam se kao antologičar: ova se stvar uklapa a ova ne, ovo je dobro, ovo ne.

  • U Vašim pesmama često je reč o ljudima koji su uprkos tegobnom životu uspeli da sačuvaju vedrinu. Karakterističan je kraj pesme Sudbina u kojoj lirski subjekt nakon što nabroji sve muke i nevolje koje su ga snašle u životu, nakon svih smrti i nesreća kojima je svedočio, iznenada zaključuje: Mlogo sam ti muke vidijo,/Mlogo,/A mijo je čoveku ovaj pogani dunjaluk,/Mijo. Ponekad deluje kao da se isti lirski subjekt pojavljuje u više pesama. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o junacima Vaše knjige?

Da, sve su to realne ličnosti, nekada zabrinute, ali vrlo često i duhovite, zapravo stoici, kao za kakav dramski tekst mogao bih ih pobrojati sa didaskalijama:

Majka, starica, domaćica, brižna baba, prababa
Otac, vrlo star, radnik, preživeo mnoge nedaće
Komšinica I, stara devojka, pomagala svakom dok nije izgubila snagu
Komšinica II, starica, brižna baba koja ima opravdanje za ponašanje svog neodgovornog unuka
Snaha, prilično bezbrižna mlađa osoba, okrenuta svom ulepšavanju
Lovac, stari komšija koji je u raznim prilikama kazivao: Ja više ne idem u lov da lovim već da slušam kerove kako laju i jure divljač kroz šumu
Autor, pisac koji se nadgornjava s majkom, beležnik

Tomo, skoro sve ličnosti mogao bih prozvati po imenu i prezimenu, no pisac mora da ih sakrije iza anonimnih ličnosti, da bi dobile univerzalno značenje. Da nije tako, sve bi bilo puka faktografija. I još ovo: teško bismo bez realnih ličnosti samo na osnovu imaginacije dočarali nečiji karakter. Ovo je zbirka realističnih prizora i stvarnih junaka.

  • I u ovoj knjizi, kao i ranije u Vašoj poeziji, prisutna je tema identiteta, pogotovo u pesmi "I ti Crnogorci" gde se musliman obraća Crnogorcima rečima: Mi smo izmiješani/Ka maslo u vareniku. Izgleda da živimo u vremenu koje tu pomešanost ne priznaje?

Ja sam u neprestanom traženju identiteta. Moja pesma 'Poreklo' iz zbirke Nepročitane i nove pesme je izvanredan primer za to. Ako se dublje zagledamo u problem porekla a da pri tome nismo kvaziistoričari, mitomani, manipulanti, pa da svoju porodičnu ili plemensku lozu plasiramo bez valjanih argumenata, prirodno je da ćemo se posle nekoliko generacija unazad izgubiti u magli identiteta, zalutaćemo kao guske kada preleću oblačno nebo. Muslimanski problem u Crnoj Gori je vrlo kompleksan, daleko kompleksniji od problema muslimana iz Bosne i Hercegovine. Tamo se bije bitka oko majoriteta. Mi se, muslimani iz Crne Gore, ponašamo kao gvozdeni opiljci na elektromagnetu. Oni uključe magnet u struju, mi se zalepimo, svrstamo, isključe struju, popadamo. Koliko sam samo puta napisao, a i doživeo ono famozno: Ko si ti? Crnogorac! Otkuda Crnogorac, a musliman? A ja ponavljam, a tako je ponavljao i moj otac, pa i njegov otac, mi smo starinom Kuči. E sada je pitanje ko su Kuči? Ja u to neću da ulazim. Od njih potiče bar četvrtina današnjeg življa u Crnoj Gori, što pravoslavaca, što muslimana, a možda i katolika. Ti mi ne veruješ u ovo što pričam, Tomo?

E, to je taj naš problem. Amerikanac može biti svako, a Srbin ne, samo pravoslavac, isto i Crnogorac. Zamislite crnac Srbin. Jedno vreme pre Drugog svetskog rata postojale su odrednice za Jevreje i muslimane: Srbin Mojsijeve vere, Srbin muhamedanske vere.

  • U istoj pesmi na nekoliko stranica provlačite kroz stihove brojne turcizme, sa zaključkom: I brez ovi tuđi riječi,/Razumiješ ti,/Naš jezik bio bi leš. Kako gledate na sve češće zahteve za čistoćom srpskog jezika, za proterivanjem tuđica? U toku je i akcija "Sačuvajmo srpski jezik" (ne zna se od čega). Kako Vam sve to izgleda, pogotovo nakon pisanja i objavljivanja pesničke knjige na dijalektu?

Problem jezika je podjednako velik problem i za one koji propisuju čistotu jezika, kao i za one koji „kvare” taj jezik. Nije svaki Srbin Evropejac ako svoju stolarsku firmu, recimo u Raški, dokle je uspeo da stigne voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu, ispiše latinicom "Stolarska radionica". A i na samom vozu je pisalo latinicom Kosovska Mitr (toliko je moglo da stane na displej). A taj voz nema nikakve veza sa Evropom, pre sa Vizantijom. Ja u šali kažem da će, konkretno turcizmi, živeti u srpskom jeziku onoliko dugo koliko su Turci boravili na ovom terenu. Dakle, 500 godina. I tada će nestati, recimo, imenica leš, a zameniće je, recimo, strv ili mrc.


I nije to samo slučaj sa turcizmima. U srpskom jeziku ima vrlo mnogo tuđica, iliti varvarizama. Nijedna srpska reč ne počinje slovom F. U rečniku Matice srpske reči sa početnim slovom F zauzimaju 51 stranu. Na svakoj strani je oko 30 pojmova, dakle 1.500 reči. Hajde da izbrišemo to slovo i tih hiljadu i po reči pa neka nam azbuka ima 29 slova.

Slovenci kažu: ako iz našeg jezika izbacimo tuđice, od slovenačkog će ostati samo predlozi i sveze. Hebrejska reč keva vrlo je česta u Novom Pazaru među muslimanskim življem. U mojim Rožajama nikada je nisam čuo. Ali, u Rožajama stariji ljudi koriste reč kerempuh u istom značenju kako ga objašnjava Bratoljub Klaić.

Moja knjiga Maternji jezik pripada jezičkoj arheologiji. Danas samo stari ljudi u govoru koriste toliko lokalizama i turcizama. Nove generacije ne. Njihov govor se približava standardnom jeziku. Prema tome, mojom zbirkom nisam imao nameru da oživim ono što je umrlo ili što se gasi, već samo da bude uz određenu radnju zapisano. Svojevremeno sam u Rožajama propitivao mlađe generacije (mlade do 20 godina), da li znaju šta je guvno. Govno? Ne, ne znamo, odgovarali su svi odreda. Pa ako je guvno odumrlo i ako ga je zamenio kombajn za vršidbu žita, čemu sumnja da ja želim da oživim odumrle reči.

  • Fascinacija prirodom oduvek je bila prisutna u Vašoj poeziji. Međutim, Vi ste otišli i korak dalje od pesnika koji posmatra prirodu i beleži svoje utiske. Postali ste istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira, objavili ste nekoliko knjiga o gljivama, a otkrili ste i nekoliko desetina vrsta gljiva za koje se nije znalo da postoje u podneblju Srbije i Crne Gore. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o ovom aspektu Vaše delatnosti?

Jedva sam čekao ovo pitanje. Ja sam, moguće je, zbog svoje fizičke visine pa i rane kratkovidosti, naviknut da stalno zurim u zemlju i ispred sebe. Zahvaljujući tome postao sam pažljiv posmatrač prirode, a iz tog ogromnog i za mnoge nevidljivog sveta, izvukao sam sijaset dragocenih prizora koje sam pokušao da ovekovečim fotoaparatom, ili da opišem rečima. Dakle, ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije, objavio sam sedam knjiga o njima, zapisao sam veliki broj narodnih imena gljiva (Srbije i Crne Gore), uglavnom sinonima, pa i homonima, a zapravo mali broj vrsta. Trenutno završavam sa prof. Jelenom Vukojević monografsku knjigu Zvezdače Srbije i Crne Gore.

Imao bih želju, jer imam materijala da tu želju ostvarim, da objavim knjigu Katalog rožajskih gljiva. Do sada sam u tom kraju otkrio oko 800 vrsta. No, niko se ne odaziva na moju ponudu, a sam ne mogu isfinansirati taj projekat. Opština ne žali da za jednu letnju noć, u vreme Dana dijaspore, angažuje Hanku Paldum, ili Šabana Šaulića, ili Miroslava Ilića i da im plati desetak, možda i više hiljada eura za jedan nastup. Ja nemam ništa protiv velikih zvezda i zabavljača, ali to bude i prođe. Moja knjiga ostala bi kao trajno svedočanstvo o bogatsvu fungije u Rožajama i Crnoj Gori. To što se bavim s više disciplina iz prirode (noćni leptiri, leptiri, bube itd.) govori o mojoj beskrajnoj radoznalosti, možda (da se našalim, sic!) i svojevrsnoj šizofreniji.

I, evo, da prokomentarišem ove dve slike iz prirode, koje se nisu tu slučajno našle: Prva sleva je čudesan prizor iz guste četinarske šume, u kojoj vlada polumrak (katedralni mrak, kako kaže Pasternak), ali zahvaljujući lukavstvu Sunca, ono predveče sa zapada pošalje jedan zrak koji obasja ono što je nemoguće obasjati. Taj prizor, ta lepota prizora hrani me kad posustanem. E, hajde sada da donesemo zajednički zaključak o drugoj slici: da li priroda utiče na kreaciju ljudi ili ljudi na prirodu. Bio sam u leto 2016. prisutan kada su iz šume stigla drva mojoj majci za ogrev. Ugledao sam čudesan prizor. Dva stabla bukve srasla jedno uz drugo formirala su čuveni kineski simbol jin-jang. Pa reci Tomo, ko je pravi autor ove pojave.

  • Detinjstvo moje generacije, ali i mnogih drugih, obeležile su televizijske emisije školskog programa koji ste Vi uređivali 12 godina. Moglo bi se reći da ste radili u zlatno doba TV Beograd. Da li biste mogli da nam kažete nešto o tom vremenu, kako je izgledao urednički rad na televiziji?

U Televiziji Srbije (tada se zvala Televizija Beograd) proveo sam 20 godina. Osam godina bio sam urednik u Redakciji (uređivao sam emisije iz istorije umetnosti) a zatim 12 godina kao glavni urednik. Televizija je bila sjajna obrazovna institucija. Moj prethodnik, Čedomir Mirković, uspostavio je dobar koncept programa. Ja sam nasledio taj koncept i uz neznatna doterivanja primenjivao ga. U Redakciji su radili profesori i svi su oni vodili svoj resore, što nije bilo nevažno. Naše emisije nisu rađene za jedno emitovanje, njihov sadržaj uvek je bio aktuelan jer su neprestano pristizale nove generacije đaka kojima je taj program bio namenjen, odnosno te emisije su bile pogodne i za gledaoce koji su želeli da se permanentno obrazuju. U Redakciju su svakodnevno stizala brojna pisma s pohvalama programu ne samo od ljudi iz prosvete već i od radoznalih gledalaca, pa i TV kritike.

Ali jednog dana stupilo je na scenu destruktivno čiča, miča – gotova priča. Sve je porušen,o a zatim i bombardovano. Televizija se do dana današnjeg nije oporavila. Oni koji su uništili televiziju još su aktivni na raznim rukovodećim mestima, a mene, ili meni sličnih, nema nigde ni od korova.

  • Devedesetih godina bili ste izloženi pritiscima, pretnjama smrću, raznim oblicima nasilja, stan Vam je opljačkan, a počinioci nisu nikad otkriveni. Na kraju ste bili prinuđeni da odete sa televizije. Kako danas gledate na taj mračni period razularenog zla?

Ne bih želeo da se ovo pitanje nametne kao jadikovka. Bilo je toga i biće ga. Neću sada ponavljati onu Čehovljevu priču Kome da iskažem tugu svoju. Teško je biti diskriminisan. Sve te teške situacije reflektuju se na opšte zdravstveno stanje. Mogao bih da navedem šaku mojih bolesti, i to ozbiljnih. S druge strane, recimo, znam tri muslimana, moja prijatelja, koji su za vreme devedesetih ogluveli na nervnoj bazi. Ja sam četvrti. Skoro sam totalno ogluveo. Nisam imao nikakve upale srednjeg uva, ni bilo šta drugo što bi se moglo dovesti u vezu sa ovom pojavom. Ali, preosetljivost i nemoć da bilo šta sprečim, kao i kod moja tri prijatelja intelektualca, iscurila je na uši. Ostali smo bez sluha. A nekada sam mogao da čujem miševe kao konjicu kada noću protrči preko sobe.

Samo da pomenem, teško je suočavanje s činjenicom kada tvoje ime, pa najzad i postojanje, izaziva kod drugoga neopisivu mržnju i prezir. Određeni ljudi su se specijalizovali za poništavanje drugih i drugačijih. Redovno su mi u Politikinom dodatku za kulturu, koji je donosio pregled književnih časopisa, brisali ime. Danas je i dalje taj brisač u kulturnoj rubrici Politike i ponaša se kao da je to njegova prćija. Nijedna njegova škrabotina ne ostane bez prikaza ili komentara. Kako doživeti, odnosno preživeti činjenicu da u knjižari Geca Kon u Knez Mihailovoj budu izložene knjige celog jednogodišnjeg Prosvetinog kola, osim moje? Itd, itd.

Nešto pobrojanog iz tvog pitanja zapisano je u mojim rukopisima. Jedan ima latinski naziv Tibi et igni (Tebi i vatri). A evo prilažem faksimil o pljački stana koja nas je kao porodicu jako uznemirila i prilično finansijski unazadila.

  • Imate impozantan pesnički opus, tu je i obimna bibliografija kritičkih tekstova o Vašim knjigama, zatim zbornik o Vašem pesništvu Boja okoline koji je priredio Dragoljub Stanković, pa brojne književne nagrade, ali ipak se čini da niste dovoljno prisutni u književnom životu. Vest o značajnoj nagradi Risto Ratković koju ste dobili 2015. godine prošla je dosta nezapaženo u ovdašnjim medijima. Meni se čini da to nije nimalo slučajno.

Sve je tako kako si kazao, moj Tomo, ali ja tu ne mogu ništa da promenim. I ne mogu se nadati boljim vremenima. Zahvaljujući sjajnom izumu – kompjuteru i internetu – sve je do zla boga zagušeno. Nema šanse da se u tom moru pesničkih planktona nešto pronađe, neki plankton koji bioluminiscira na poseban način. Nije to moj usud, već usud svih onih koji očekuju da će jednog dana doći književna pravda, da će doći do revalorizacije. Što se uhvati za života, uhvatilo se. Čak se pokazalo da je mnogošta bilo prenaduvano pa se posle izvesnog vremena vatra ugasi. Čak ne ostane ni za popret. (Čik pogodi šta znači ova poslednja reč?)

  • Mislim da je popret pepeo iz šporeta, ili iz ognjišta, zapreteno ili popreteno ognjište je ono koje je ugašeno, više se ne loži, pretpostavljam da otuda potiče reč. Ne znam da li sam pogodio?

Blizu si, blizu si, vruće, vruće - popretati ili zapretati znači pepelom zagrnuti žar koji će bez prisustva vazduha tinjati do sledećeg dana i poslužiće kao potpala za novu vatru.

  • Mnogi Vaši prijatelji takođe ne uživaju naklonost nacionalističkih mejnstrim medija, recimo Milan Milišić, Miodrag Stanisavljević, Predrag Čudić… Stiče se utisak da srpska kulturna javnost olako bagateliše ono najvrednije što ima, zbog nečeg što bismo mogli mirno da nazovemo ideološkom nepodobnošću. Ne znam da li delite moj utisak.

Moji prijatelji, s kojima sam proveo puno godina družeći se, nažalost nisu u prvom planu, iako po onome što su stvorili to zaslužuju. Pokojni Milan Milišić ostavio je sjajno delo. Tu su zbirke pesama, eseja, proze, putopisa, prevoda. Njegova posthumno objavljena knjiga Oficirova kći je vrhunsko prozno ostvarenje na koje ova čaršija ni pogled nije bacila, a izdavač ni prstom mrdnuo da skrene pažnju na sjajnu knjigu.

Pokojni Miodrag Stanisavljević, pesnik, dramski pisac za decu, angažovani kolumnista, prevodilac, kako vreme prolazi sve više tone u anonimnost. Pitao sam se da li bi neka anketa među studentima književnosti dala ohrabrujuće rezultate. Naravno, dobrim delom za takvu negativnu recepciju ovog izuzetnog pisca krivi su profesori književnosti koji ne žele da skrenu pažnju na njegovo delo. A i kako bi kada su katedre zaposeli nacionalisti i plitkoumni poznavaoci književnosti.

Predrag Čudić pesnik, satiričar, prozni pisac, esejista, prevodilac, bije tešku bitku sa okrutnom nacionalističkom čaršijom. Njegove knjige ne dožive nijedan prikaz, makar negativan. Prećutkuje se, a ima li išta gore od toga? To ne zatalasava čaršiju, a u isto vreme njegovo satirično delo je izvor inspiracije armije satiričara koji neštedimice kljucaju sa njegove bogate trpeze.

  • Za sam kraj razgovora, da li biste mogli da nam otkrijete šta se trenutno dešava u pesničkoj radionici Ibrahima Hadžića?

Nedavno sam pročitao na internetu izjavu mog ruskog poznanika-prijatelja, sjajnog pesnika Viktora Sosnore, kojeg sam zajedno sa Čudićem prevodio na srpski jezik. Objavili smo njegovu pesničku knjigu Sova i miš. Sosnora kaže: „Više neću pisati pesme. Nijedan od cenjenih pesnika u svetu nije napisao nijednu pesmu posle 70. godine života”. Ja sam već tri godine prešao ovu Sosnorinu granicu. Ponešto krijući od Sosnore napišem, ali u principu pakujem se. Eto, iz tog bagaža izvukao sam zbirku pesama koja je povod našeg razgovora.

Izvor: Al Jazeera

 
linija desno.png

VIJESTI IZ KULTURE:

Predstava “O ćutanju i drugim imitacijama sreće” najbolja na 47. FDA
Predstava “O ćutanju i drugim imitacijama sreće”, po tekstu Bojane Šolaje, u režiji Anđele Novaković i Miroslava Minića, proglašena je za najbolju na 47. Festivalu dramskih amatera Crne Gore, završenom večeras u
Prve priče 16 jun 2017, 21.19
Prve priče
Promocija Zbornika narativnih eksperimaenta učenika Srednje stručne škole – Bijelo Polje, pod nazivom „Prve priče“ biće promovisan 20. maja u 20 sati u Kući Rista Ratkovića. Ova publikacija izašla je u izdanju
Regionalna konferencija o pjesničkim manifestacijama
Regionalna konferencija o pjesničkim manifestacijama iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije biće održana u subotu u 11 sati u Kući Rista Ratkovića. O Smederevskoj pjesničkoj jeseni (Srbija) govoriće
Stihom govorim, u KIC-u Budo Tomović
Knjiga “Stihom govorim 5+” međunarodnog udruženje književnika i slikara Stihom govorim iz Bijelog Polja biće promovisana 19.juna u KIC-u “Budo Tomović” u Podgorici, sala DODEST, sa početkom od 19 časova. -
Festival dramskih amatera 09 jun 2017, 07.43
Festival dramskih amatera
Četrdeset sedmi Festival dramskih amatera Crne Gore održaće se u Bijelom Polju  od 12. do 18. juna 2017. godine,  pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Crne Gore i Opštine Bijelo Polje, u organizaciji JU Centra za

KNJIŽEVNOST:

Elvedin Nezirović, ČETVRTO SRCE BAJRAMA HODŽIĆA
Rođen 1976. godine. Diplomirao na Pedagoškoj akademiji, odsjek za Bosanski jezik i književnost na Univerzitetu “Džemal Bijedić” u Mostaru, kao i na Fakultetu humanističkih nauka, odsjek za Engleski jezik i
Dragan Drobnjak, DNO 20 maj 2017, 23.04
Dragan Drobnjak, DNO
Završio studije književnosti. Do sada objavio roman “Ovo, ono i božuri”. Živi u Pavinom Polju kod Bijelog Polja.   DNO Usta su mi bila suva. Nejasne slike su mi se motale po glavi. Uporno sam se trudio da
Adnan Repeša, KRUG 20 maj 2017, 22.34
Adnan Repeša, KRUG
Rođen je 1978. godine u Mostaru. Priče objavljuje u časopisima širom ex-ju prostora. Do sada objavio zbirke priča „S obje strane srca“ i „Kratke priče za dugo umiranje“. Živi u Blagaju blizu Mostara.
DINA MURIĆ, BALKANSKI EVNUH 13 maj 2017, 17.48
DINA MURIĆ, BALKANSKI EVNUH
Rođena je 1982. godine u Rožajama, pjesnikinja, esejistkinja i filmska scenaristkinja. Autorka je zbirki poezije „Suza na kamenu“ (1998), „Amarilis“ (2001) i „Slike koje su ubile mit“ (2010), te zbirke narativne
Opširnije 1030 Hits
Aleksandra Vučetić Perović, ISPOVIJEST JEDNE POLUDJELE ŽENE
Završila je Filozofski fakultet u Nikšiću, Odsjek za srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Portparol je u Pošti Crne Gore   Ispovijest jedne poludjele žene   Bila je zima… Da,
Opširnije 1751 Hits
linija desno.png