FLAMENKO UTOPIJA

ja ne pišem pesme

samo slušam ljude

i gradove

frederik, umetnik fotograf, granadi

postoje pejzaži

savršeni za zločin

tamo gde te grad zagrli

stegne među dlanove od gigantskih zdanja

pusti da iscuriš u obline ulica

gde fontane operu tvoje sećanje na vlastito ime

tamo ti zločinac dozvoli

da oživiš samo u trgovima

pločnicima

i nasmejanim devojkama na njima

 

 

 

hišam, farmaceut, u dvorištu maurske kuće

u nekom drugom gradu

koji se isto zove granada

ja se ne zovem hišam

i umro sam za vreme franka

gledajući kako streljaju lorku

ka smrti me je povela za ruku

pesnikinja ar-rukanijјa

rekla mi da ključ za život

su stihovi na zidu alhambre

u ovom gradu

koji se isto zove granada

ja se zovem hišam

sedim u dvorištu i čitam

knjigu stihova sa zidova alhambre

zidova se ne plašim

i bacam ključ za život

jer oblik vremena je krug

a ja sam uvek u granadi

i nije važno

kako se zovem

 

 

 

lorena, slikarka, na obali reke

sećam se jako dobro

svoje prošlosti

u jednoj kapi

u sred okeana

tada sam bila voda

imala sam oblik svega

što u tom trenu zagrlim

kada sam upoznala vatru

počela sam još čvršće

da verujem u trenutke

prošlost i budućnost

su prestale da kucaju

ili je njihov zvuk

postao sasvim nem

 

 

 

beatris, pesnikinja iz hipi klana peroflauta

moji su očevi

široke prerije

persijske šare

andaluzijska sela

fontane i trgovi

moja su prošlost

tolstojevi vozovi

šekspirove sestre

borhesovi podrumi

nek drugima lica

izliju u bronzi

više volim lišće

nego istorije

 

 

 

devojka koja se zove itsaso,

što na baskijskom znači more

kad udaram cipelama o zemlju

vidim čudnovate stvari

orijent na matisovim slikama

lorkin grob u travi

u zidovima

u mesu na udovima

rukopise koji gore

ali ne izgaraju

nigde ne nalazim

smrti

ni rađanja

samo ovo sada

cipele

i zemlju

 

 

 

paolo i markos, na terasi, o modernoj istoriji

jedan ka drugom

koračali su

po dugačkom zidu

dva čoveka

možda i dve žene

zid je bio

sazidan

od knjiga

nečijih udova

lažnih događaja

na kraju su se sreli

put i nisu

baš najbolje

zapamtili

 

 

 

manuel, o nečemu što je video

večerao je.

tri jaja na oko i salatu.

ona se tuširala.

potonuo je, sasvim.

gledala je kako tone

u slivnik njene kade,

poloveći viljuškom jaje na oko,

majušan.

bio je svestan njenih grudi nad sobom

negde na nebu.

 

 

 

migel, bankar

čovek je

očistio cipele

obukao jaknu

u prolazu

pljunuo u vodu

otišao na posao

nije mislio

na neprijatelje

te večeri je voda

i rastvorena pljuvačka u njoj

ispljunula telo čoveka

na površinu

 

 

 

enriko, psiholog

grad

komadić leda

pada na zemlju

udara o kamen

nebeski kamen se topi

i sliva po zemaljskom kamenu

u blizini

policajac je otrgnuo ženu od kuće

zbog neplaćene

hipoteke

zemlja je upila vodu i krv

sunce je osunčalo kamen

nepromenjen

 

 

 

svirači u metrou

mi smo beli prostor

uokviren brojem nula

krug je horizont

krug je omča

oko vrata

 

 

 

patrisija, flamenko plesačica

plešem

cipelama osvajam zemlju

na tom mestu

gradim utopiju

moj prostor na kom plešem

pripada celom svetu

nikada

ne prestaje da postoji

tu nalazim glumce i lutke

četvorostrana

pozorišta

brod i u njemu vrt

sve stranice nestalih knjiga

prašinu iz muzeja

kamenje i pesak

sva otvorena vrata

plešem

zvuk briše

obode planina

 

 

(Iz nedavno objavljene knjige "Flamenko utopija")

Go to top