Rođena 1971. u  Kragujevcu. Po obrazovanju je logoped, a po zanimanju bibliotekar. Objavila je zbirku pjesama „Totem“, roman „Propast jednog bendžamina“, zbirku priča „Polupuna čaša poluprazna“ i romane za djecu „Prolećni limbo dens“ „Šašavi letnji ples“ i „Iznenađenje na Sretenje“, zbirke pjesama „Martine vatre“ i “Pećina bez odjeka”, zbirku priča “Prstohvat ničega”, zbirku pjesama “Ljubav u kurzivu” u koautorstvu sa Goranom Stojičićem i zbirku priča “YUGOвање”.

Glavni i odgovorni urednik je Lista za bibliotekarstvo, književnost, kulturu i zavičajnost “Slovo o Lapovu”, a bila je glavni urednik časopisa „Glas Lapova“ i član redakcije „Novinica“ iz Topole. Član je Udruženja književnika Srbije od 2011. i jedan od osnivača Književnog kluba „Milorad Branković“ 1996. u Lapovu.

Direktor je Opštinske biblioteke „Slovo“ u Lapovu od 1995. godine. Bila je vd direktora Centra za kulturu “Stefan Nemanja” u Lapovu. Živi u Aranđelovcu

 

MEĐU ZVERIMA

 

Mogla sam da budem panda

Crna bi se stopila sa šumom

Belu bi upilo nebo.

Mogla sam da imam šesti prst

Svakakva čuda na svetu postoje.

 

Mogla sam da budem panda

I da imam šesti prst

Kidala bih stabljike bambusa

Žvakala bih po dan i četvrt

I reč ti ne bih rekla.

 

Mogla sam da ćutim

Spustim stisnute šake

Sa nedovoljnim brojem prstiju

Pored tela koje je danima lelujalo

Poput bambusa na vetru

I pustim te da evoluiraš u čudovište.

 

Mogla sam da se nasmejem,

Podignem ruke, opustim šake,

Ispravim prste i zgrlim te.

Sad je kasno.

Stabljike je slomila oluja.

Nebo je daleko i crno

A bela je zalutala u šumi.

Među zverima.

 

MASKA

 

Mogla sam da budem rukavica

Otklon od dodira

Izvrnuta Pavićeva,

Božićni poklon

Požrtvovanoj majci

Gospođi Marč,

Braželjovljeva,

Čisto bela batlerovska

Stivensonova,

Elizabetina

Dar od Darsija,

Mokra Ankina,

Žene koja je čekala,

Deda Mrazova,

Zaboravljena Aleksijeva,

Sigurnosna Hamiltonova,

Tvoja.

 

Mogla sam da budem rukavica

Otklon od dodira

Kost u jeziku

Dokaz da je porodica svetinja,

Zastala na vratu

Červjakovljeva noćna mora,

Suvišna za ostatke dana,

Bljesak u mraku pemberlijske šume,

Plutajuće platno kao spomen

Na utopljene duše sa parobroda,

Lepet Makinove majstorije,

Garava i puna poklona,

Opomena propuštene prilike,

Baš ona koja je spasla svet,

Tvoja.

 

Mogla sam da budem rukavica

Otklon od dodira,

Ali druga je kod tebe,

Desna,

Ne umem da šetam sama,

A i kud bih u policijski sat.

 

Mogla sam da budem rukavica

Leva

Otklon od dodira,

Desna šaka mi je oduvek u tvojoj,

Ili bar toliko dugo da mi se čini

Oduvek da je.

 

Mogla sam da napravim

Otklon od reči

Maskom prezira sam ti lice okovala

Loše po mene

Dobro po tebe

Tako sam te u doba epidemije

Sačuvala.

 

 

DALEKO 

 

Nebo se igra

Dok mi brojimo

Procente kiseonika u krvi.

 

Nebo se zabavlja

Dok Zemlja podrhtava, 

A ono što smo gradili

Zatrpava život.

 

Nebo ne mari

Ostaće gore

Bez obzira ko će od nas

Zaorati prolećnu brazdu, 

A ko zemlji pridružiti

Svoje kosti i snove.

 

Nebo je lepo, 

Ali niko ne podiže pogled

Sa rendgenskih snimaka, 

Mesečnih računa

I propalih ulaznica.

 

Nebo ima oko sokolovo,

Ali od svih granica

Vidi jedino međe u nama. 

 

Nebo ćuti, 

Iako pamti

Koliko smo kleli

Sneg, kišu

Komšije, šefa

Bivše ljubavi

Izgorelu koru za tortu

Fleku na omiljenoj košulji.

 

Nebo nam se smejulji, 

Ali daleko je da bismo ga mrzeli

Konačno svesni besmisla

Pogrešnih uzora

Glupavih želja, 

Konačno spremni da uvažimo, 

Jer priznati nije dovoljno, 

Broji se samo dubina udaha

Širina zagrljaja

Visina magnitude.

 

Nebo je zaista jedinstveno, 

Ali ko bi od nas poželeo

Da ikada ode tamo?

 

 OD ISKONA

 

Ne znam kakvo lice je imao

Bog koji je stvorio vasionu

Užario Sunce

Ojezerio Mesec

Udahnuo život

Na sve četiri strane sveta.

Ali znam da je taj isti bog

Dok je darivao Zemlji

Najvrednije od iskona

Decu

Orgazam

Umetnost

Imao tvoje srce.

 

 BEZGLASNO I POTPUNO

 

Na dan kad je rođen, 

Njegova umorna sen

Kreće prema omiljenom izletištu

U belom gradu sa kojim se oprostio

Crvenom flekom na betonu

Dok je Sava tekla put ćutljivog Dunava.

Uspomene onih koji su stasali

Uz Tošu, Nikoletinu i Pepu, 

Drhtali pred prutom učitelja Paprike, 

Smejali se nestašlucima magarećih godina, 

Plakali na petrovačnoj cesti, 

Strepeli nad umnoženim crnim konjima

I još crnjim konjanicima, 

Zatvarali šakom uši

Nad barutanom suprostavljenih ideologija, 

Brojali nagrade iz golubjih vremena,

I sva ostala sećanja, 

O leptirima i ježevoj logi, 

Strahovladi i beguncima, 

Boje sen čoveka koji je ovom svetu podario

Lekovitu vedrinu i lagarije, 

I vode je do Kalemegdana. 

Kad pukne vidik, 

Levo od zanesenog para, 

Muškarčeve ruke su obgrlile ženin struk

Stvorivši melodiju na malenom rastojanju

Njegove brade i njenog vrata

Ništeći u tišini sve strahove, 

Životom poraženi Branko

U susretu vode, kamena, drveća i ptica

Usni podno Grmeča, 

Čuvajući dete u svakom od nas

U ovoj neprestanoj osmoj ofanzivi. 

 

 DOK STAVLJAM MASKU

 

Dok stavljam masku

U doba korone

Shvatam koliko je besmisleno

Pomerati sat,

Računati vreme,

Skrivati sreću od ljudi,

Ljubiti u utočištima.

Potpuno isto koliko je smešno

Staviti masku.

Jedan će virus zameniti drugi,

Svet je zatrovan,

Nepopravljivo zagađen,

Vreme je lopov,

Sigurnost je laž,

A pesma je nemoćna,

Čak i tvoja

Najljubavnija,

Najčvršća,od nežnosti sazdana

Najsjajnija,od mekote ispletena

Nemoćna da ureči

Ono što smo,

Ono što osećamo

U svakoj sekundi,

U satu ukradenom svakog oktobra,

U satu izgubljenom svakog marta.

Trajali tren,

Ugodinili se.

Ovekovečili se,

Postali besmrtni.

Ne umem da budem lepa

Ako se u tvojim očima ne ogledam.

Moje lice je neprobojna maska,

Grimasa zastala u vremenu,

Nepomična senka u bespuću

Kada tvoj zagrljaj nije dimenzija

Mog postojanja.

 

Go to top