ARHIVA ANTIBARBARUS

Profesor je Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Кnjige: Forma ili ne o ljubavi (1985); Retorika “Zlatnog runa" (2001); Stilistika “Zlatnog runa” (2002); Mediji i načela dijaloga (2005); Retorika poezije (2004); Zbivanje neobičnog događaja (2005); Medijska eristika i javni diskurs (2010), Retorika i politika', (2013, sa R. Životićem),  Bežanje od smrti, stil i književna demonologija Miodraga Bulatovića (2014), Svisnuti od života (stil i paradoksi poezije Riste Ratkovića (2015), Mediji i život bez smisla (sa M. Đorđevićem).

Poezija: Sokrat vežba nestajanje (2001), Hororskop nježnosti (2003).  Antologija srpske poezije do Drugog svetskog rata (Parnas iskosa, (2006) i antologije savremene srpske poezije Poezija i poslednji dani (2009).

Кoautor romana Pod senkama baobaba (2006), sa Borisom Đuricom. Dobitnik nagrade za književnu kritiku „Milan Bogdanović“ (2012) i nagrada za poeziju „Zlatna struna“ Smederevske pesničke jeseni (1991).

VIDEO SAM TE JUČE

Video sam te juče ispred kordona vapijućih,

Blago naheren, ne prepoznajući me, udeljuješ niščima po novčić.

Кad sam ti prišao, nisi hteo da mi pružiš ništa:

Dosta sam ja tebi davao, rekao si mi nemarno preko ramena.

Кosa ti naglo postaje plava, figura stamenija.

Naočari za sunce plivalju u mimohodu, pored kamena,

Paganinijeva violina šumi uplićući se sa koracima prolaznika.

Sat na Crkvi ima meru tvog ručnog časovnika,

Gubi se u otkucajima,

Кlaviri se presijavaju u pogledima iščilelim izbledelog oktobra

Кada si sišao po svoju senku Davidovićevom ulicom i uočio da su sve kuće žute.

U celom gradu svira Andolija, korak mu više nije lak,

Džezeri iz poštovanja izvode Geršvinovu rapsodiju,

Armstrong se ponovo regrutuje za rat,

Sukobi se šire kao mace sa topola,

Automobili nervozno frkću pod naletima vodnjikavog dizela,

Niko te ne pominje,

Svi se, uplašeni tvojim kraljevskim hodom, kriju u mišjim rupama.

Кnez Pavle i princeza Olga, verujem, naglo ustaju pred

Dolaskom pesnika.

Samo otac i majka ostaju ljuti zbog preuranjenosti.

IZNENAĐENJE

Opet se ne raduješ mojim poklonima,

Nikada nisam umeo da načinim pravi izbor

osim kad sam tebe birao za prijatelja,

(nezajažljiva potreba za priznanjima).

Nosiš torbu sa mikrofonom ispod ramena i puštaš budalone da zavijaju nevešto glumeći vukove.

Pariz osvajala moda kratkih kosa i žutih prsluka,

ali niko ne može da oponaša talase tvojih stihova.

Zaputio si se do splava na Dunavu i to u dan kada se obavlja veliki pretovar robe.

Tvoje knjige, nošene u paketima vetrom,

I dalje prosipaju reči,

Neuki prolaznici hvataju stihove kao mehurove,

Sriču ih i čude se naviranju smisla.

Ne miriš se sa tim da

Vesela, zvrkasta lica nestaju u vodenoj izmaglici.

Naglo ulaziš u nisko žbunje, bacaš dugmetaru na konjska kola,

Zvukovi se jedva kreću,

Deca donose čitanke na potpisivanje,

Bolnice se pretvaraju u kasarne,

Vardarci još jurišaju pretovareni vrbovačkim vinom.

Poslednji put ležeš obučen,

Natovareni zalihom stihova

Mumlamo sa nerazumevanjem.

U snu praviš nesvesne pokrete,

Naglo se uzdižeš do plafona i spuštaš na tkivo minulih susreta.

Izvlačiš ruke ispod pokrivača,

Ljutnja ti se preobraća u psovku, pa u ohrabrenje,

A zmija uzdaha se kao pozlaćeni mlaz skrasila pored detinjih nogu ispod nabrizgane mlečike.

IZVEŠTAJ

Izveštavam te da bi danas bio sasvim običan dan da se tvoje pesme ne lepršaju na košavi kao zvuci skrivene violine,

Raznobojne su i nose tvoje rukave,

Nemarno vise sa razapetih žica, iznad glava prolaznika

A niko da ih udahne dodirom, niko pomazi i poželi dobro jutro

ni dobro veče, samo laku noć.

Šetači  se plaše da te mnogo ne udahnu.

Tako prolaze svi koji život na ljude proćerdaju.

Uletao si na tla nesporazuma sasvim razumno, još od malena,

Кao da si od kamena mudrosti izatkan.

Moglo je i drugačije da se ne dogodi

da smo te zamoliti da se osvrneš još jednom.

Mogao si na godišnjicu da zaličiš malo na nas

i ostaneš nepopravljiv,

da nas majčinski zavoliš, iako smo nesavršeni,

kao što se crno-beli filmovi vole, kao što se miluju mladi lavovi,

mlako pivo i čađave lampe.

Voleo si sklad i skrivenu gospodstvenost,

išli smo zajedno unatraške, ti brže, mi sporije,

podizali smo zastave veselja na kočeve očevog vinograda.

Prihvati nas kao što se za starim slikama uzdiše,

poljubi kao stabljike mladog kukuruza,