ARHIVA ANTIBARBARUS

Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju, objavljuje u periodici, pesme su mu prevedene na više jezika.

Objavio je zbirke pesama: „Кamerni komadi“ (1996); „Кoferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019)  „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020) i „O sadašnjosti i sedativima“ (Novi Sad, 2021).  Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Кultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Кofere Džima Džarmuša“), „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“ i „Pero despota Stefana Lazarevića“. Živi u Požegi (Srbija).

SOMOT I DIM

Trebalo bi se umiriti.

Opustiti se kao duvanski dim

koji sporo i nepredvidljivo

putuje. Možeš se protegnuti

u neznatnom dodiru po naslonu

fotelje, pogladiti taj somot i

nastaviti kretanje u sećanju

na ljudsku toplinu.

Ti nisi soba, ti si više od

zagrljaja. Nisi ni dim, već

njegovo rasplinjavanje. Uvek

silaziš u reči, a ništa se neće

izmeniti. Svet će ostati da leži

između nas i ove hartije,

nepodeljeno.

O OCU

Otac izlazi na balkon

i puši nad saksijama

petunija. U dimu

sudara se sa mušicama.

Postaje obris glave

u tim oblacima, a već

znam da je svaki otac

svetac tek posle smrti.

Ovu sliku pamtiću kada

budem mogao da je kažem

ovako, sada sam u krevecu,

sa zvečkama, i predosećam

koliko će proteći poricanja

pre međusobnog prihvatanja,

jer tad se prestaje žutiti pod

suncem, na fotografijama,

bledeti u dimovima. Otac će,

konačno, početi da sazreva,

posle sebe, sa mnom. 

VITKO TELO

Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak

piju smutije, ne puše, trče polumaratone,

idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih

od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu

sa vrelim procesorom na mudima, bez

bola. Pravi pesnici su potentni i više

ne varaju žene. Žude za vukojebinama,

kaljevom peći i ergonomskim stolicama.

Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju

otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi

pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i

zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,

odjekuje mi umorno u snu, dok se moje

vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,

kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.

Cereka se cinično i šapuće mi šta su

pravi pesnici!