ŠKOLA UKIO
Izgurao sam svoj zemalјski život dovde, ni sam ne znam dokle
I šta, ništa, skoro da mi više ne priliči da trtlјam
Na kakve sam nedaće nailazio, na kakve sve lomove i krvoliptanja
No bude li mi se pružila prilika da se ponovo rodim i školujem
Znam, siguran sam, tome se nadam, da ću u nekom sledećem životu
Pohađati umetničku školu Ukio kod majstora Utagave Hirošite
Pod uslovom da me primi, a ja naučim da rezbarim i crtam magarce
I to ne bilo koje već samo one koji smerno, da ne kažem tupavo
Prolaze pored pedeset i tri postaje na prometnoj cesti Tokaido
Svaki dan natovarene robom u vrećama, zavežlјajima i košarama
Te im se jedva vide uši i rep, samo bih takve rezbario i crtao
Po uzoru na one Utagavine i u njegovom likovnom izrazu
Tako bih ih rezbario i crtao, kao kolonu u kojoj je svaki od njih
Živa alka stenjanja, jer ih muči žeđ i duge pauze do slame, a i udarci
I to bi nekako moralo da se oseti kroz kroz poteze olovke ili dleta
Ali i da pazim da me ne odaju koji sam među magarcima i šta nosim.
SLUČAJEVI
Susretao sam i takve odrasle osobe, i muškarce i žene
Koji kao da su došli na ovaj svet jedino da budu zamorčići
U detinjstvu su ih kinjili, mučili raznim spravama, prebijali
Sakatili i noge i ruke, posipali vrelom vodom po licu
Osleplјivali na jedno ili oba oka, rezali uši
U mladosti potcenjivao ko stigne, u svako doba i na svakom mestu
Ženili ih za živčane i rastrojene i, udavali za mutave i gluve
Pravili od njih utvare koji šetaju po parkovima i broje opalo lišće
Davali im posao da skuplјaju maglu po ulicama, kisnu na kiši tek tako
A kad je došla starost smoždila ih je potpunim odbacivanjem
Ni oprani čestito, ni najedeni, ni da ih neko polјubi, makar unuka
Nikad zbog toga nisu uspeli da saznaju ko su i šta su
Čak ni zašto tako služe sebi, a najmanje krivi što su takvi
Kakvi nisu hteli da budu, kakvi su morali da budu, pretvoreni
U to što jesu u životu koji je za njih bio najgori poslodavac
A Bog i njegova dva kompanjona Alah i Buda, ni da mrdnu prstom, ništa.
