Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju, objavljuje u periodici, pesme su mu prevedene na više jezika.
Objavio je zbirke pesama: „Кamerni komadi“ (1996); „Кoferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020) i „O sadašnjosti i sedativima“ (Novi Sad, 2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Кultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Кofere Džima Džarmuša“), „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“ i „Pero despota Stefana Lazarevića“. Živi u Požegi (Srbija).
SOMOT I DIM
Trebalo bi se umiriti.
Opustiti se kao duvanski dim
koji sporo i nepredvidljivo
putuje. Možeš se protegnuti
u neznatnom dodiru po naslonu
fotelje, pogladiti taj somot i
nastaviti kretanje u sećanju
na ljudsku toplinu.
Ti nisi soba, ti si više od
zagrljaja. Nisi ni dim, već
njegovo rasplinjavanje. Uvek
silaziš u reči, a ništa se neće
izmeniti. Svet će ostati da leži
između nas i ove hartije,
nepodeljeno.
O OCU
Otac izlazi na balkon
i puši nad saksijama
petunija. U dimu
sudara se sa mušicama.
Postaje obris glave
u tim oblacima, a već
znam da je svaki otac
svetac tek posle smrti.
Ovu sliku pamtiću kada
budem mogao da je kažem
ovako, sada sam u krevecu,
sa zvečkama, i predosećam
koliko će proteći poricanja
pre međusobnog prihvatanja,
jer tad se prestaje žutiti pod
suncem, na fotografijama,
bledeti u dimovima. Otac će,
konačno, početi da sazreva,
posle sebe, sa mnom.
VITKO TELO
Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak
piju smutije, ne puše, trče polumaratone,
idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih
od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu
sa vrelim procesorom na mudima, bez
bola. Pravi pesnici su potentni i više
ne varaju žene. Žude za vukojebinama,
kaljevom peći i ergonomskim stolicama.
Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju
otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi
pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i
zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,
odjekuje mi umorno u snu, dok se moje
vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,
kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.
Cereka se cinično i šapuće mi šta su
pravi pesnici!
