Dobitnik nagrade "Risto Ratković", ravnopravno sa Obradom Nenezićem, rođen je u Travniku 1961, živi u Beogradu kao samostalni umjetnik.
Završio italijanski jezik i književnost, objavio sljedeće knjige poezije: “Figure”, “U boji bez tona”, “Lisabon”, “Dunavski put”, “Kvart”, “Iz vikenda”, “Linije bega” (izbor pjesama 1995 – 2008), “Katastar”, “Dolina Plistos”, “Kamperplac” i “Pokopani rt”.
Bavi se književnim prevođenjem.
Za svoju poeziju i prevođenje poezije dobio je nagrade: “Đura Jakšić”, “Branko Miljković”, “Meša Selimović” i “Miloš N. Đurić”.
AKVELIJA
Još pamte Atilinu opsadu, srušene
zidine i spaljeni rimski grad, brdo
koje su njegovi vojnici, donoseći zemlju
u svojim šlemovima, napravili samo
za njega, samo da bi on, najslavniji od svih
varvarskih zapovednika, mogao da gleda
kako se u pepeo pretvara zlato vekova.
ono drugo zlato, pak, ne ostaviše mu,
nego ga sakriše u tek iskopan bunar
te pobiše kopače, da nikada
ne odaju trezor.
U prošlosti, prestonica desete
regije, i sada je velika, ova uzvišena
tiha varošica, s nešto malo duša
i bazilikom iz četvrtog i jedanaestog
veka, ostacima foruma, luke i puteva,
Via Flavia, Via Postumia, Via Annia,
što razvode vojske diljem Carstva.
A mi, gde smo mi u svemu tome,
odseli u kamping kućici, s malom
verandom ispred, i pogledom
na ravnicu i retke pinije i reku,
i tamo dalje ka laguni i moru, i još
dalje, skroz u daljini, prema drugoj
laguni, preko puta, u čijoj se
izmaglici, verovatno pomalja,
i osmehuje, Serenisima.
NAKRATKO
A sada, nakratko, samo njive i usevi,
slika koja ostaje u glavi i kad prođe,
pa misliš o zemlji, i vidiš plug,
postojane znakove, živice, negovane
šumarke što rube cele parcele. Vidiš
i ispod zemlje, duboke pećine,
lavirinte sa slepim zverkama,
vidiš podzemne zmije, osećaš
njihovu vatru, koja te greje,
te predeo pretvaraš u drugo
godišnje doba, u zimski pejzaž,
siromašan,
ogoleo, ravničarski,
kristalan.
Sve to vidiš, iako se ne može videti,
masna je zemlja i prepuna semena, a put ravan
i bez cilja.
LINIJA HORIZONTA
lombardija, panonija, reči,
ravnica, sve ostalo je različito.
Ni traktori nisu isti, ni kombajni
što me ovde svakoga dana bude
u pet izjutra. Veći su, i živih boja,
snažniji i odlučniji i blistaju,
to znam, iako ih ne vidim,
jer još je mrak, odlaze, prati ih
lavež komšijskih pasa,
odlaze, idu, sve je različito
ali i isto, svaki na svoju
njivu, svoje parče zemlje
koja je dala i strpljivo čeka.
