Radoman Čečović (1979, Pavino Polјe). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nikšiću (Odsjek za srpski jezik i književnost). Objavio je dvije knjige: Krivotporene pjesme (2011), Priče o malim i velikim čudima (2013, sa Kemalom Musićem)
JUDITA: TRAG NEŽNE KRVI
Jedan bog,
Krvav i lep,
Odsutno zuri kroz prozor gradske kafane.
Veselo mašući repom, dan mu se mota oko nogu.
Bog, kako to samo bogovi umeju,
Prolazi mu prstima kroz kratku dlaku, nehajno.
Dan se od milјa smeši, i pokazuje očnjake.
Radnica Fabrike za preradu rečne ribe,
Tegleći svoju umornu senku, vuče se ka stanu-gnezdu.
Olinjalim hodnikom laju umorne joj potpetice.
Kroz plastičnu kesu, udavlјenu koščatom šakom, bulјi glava Kupusa.
Ona se penje nebo po nebo do svog stana-gnezda. Za njom, umornom,
Ostaje trag nežne krvi.
Radnica u Fabrici za preradu rečne ribe
Nežno ulazi u bezzvuk svog stana-gnezda.
Na umorni stočić, umorno spušta zadavlјenu kesu.
Iz nje vadi glavu-kupusa
I baca je u frižider.
Malim znacima pažnje tišina joj se ulaguje.
Jedan bog,
Krvav i lep,
Sam kao što bogovi jesu,
Ustaje i odlazi.
Sa prozora stana-gnezda:
Gleda ga Sunce – rumeno od nežne krvi.
DORUČAK NA TRAVI, UZ PLITKU NARACIJU
Moja jedina želјa je da ubijem vuka, pomislih.
Ubiti vuka, uzdiglo bi me među zvjezdočatce.
Ipak, ostaje mi ostaje Utjeha jezika, pomislih.
Tvoja kosa miriše na julska polјa bulki.
U njoj bi se moglo sakriti, zlu ne trebalo.
Šta ostaje kada se lјubav proćarda,
Pitala si.
Koga to ona traži, i u ovom danu, pomislih.
Zaspati na tvom golom ramenu, tek onako.
Tek onako spustiti obraz na tvoje golo rame!
Ptice izgledaju naivno, kada ih posmatraš ležeći.
Zamisli, neki američki vojnici pišali su po leševima!
Zašto su, koji kurac, nosili naočari za sunce, pomislih.
Kako izgleda pišanje po mrtvim Avganistancima
Ako to radiš noseći naočari za sunce?
Valјda isto kao i bez naočara, samo možda malo tamnije.
Glupo je, u ovom kontekstu, pomenuti sunce, pomislih.
Želim da ubijem vuka, rekoh joj.
